Gledali smo Elvisa, film koji ima savršenih pola sata – problem je u tome što traje dva i po

Priča o Elvisu Presliju je uglavnom svima vrlo dobro poznata. Otud je praviti biografski film o njemu 2022. ne baš lagana stvar za izvesti, a da bude interesantna. Čuveni reditelj Baz Lurman je uspeo da napravi sjajnih i uzbudljivih pola sata filma, mahom vezanih za nastupe kralja rokenrola. Problem je što ovaj film traje dva i po sata.

Baz Lurman je reditelj koji u svojoj filmografiji ima kultne Moulin Rouge kao Romea i Juliju sa Di Kapriom i Kler Dejns, tako da je već odavno isprofilisan kao reditelj koji zna da napravi muzički film. Vešto je izbegavao sve velike zvezde koje su mu se nudile u prethodnim godinama, a želele su da glume Elvisa, objašnjavajući da mu je za ovu ulogu i ovaj film potreban novi lik koga ćemo zavoleti tokom samog putovanja. Na kraju dana, dobili smo film u kojoj upravo Lurman bio ta glavna zvezda, sa svim svojim sekvencama koji mogu odlično da posluže kao muzički spotovi za neke nešto osvežnije pesme Elvisa Preslija.

U glavnoj ulozi je Ostin Batler, novajlija koji je imao jak težak zadatak, što zbog veličine uloge, što zbog karikatura koje smo gledali u prethodnim decenijama, koje uvek imamo pred očima kad mislimo na Elvisa. Možda zato Lurman celu priču smešta iz vizure Elvisovog menadžera, čuvenog pukovnika Parkera, kojeg tumači Tom Henks pod gomilom maske, u kojoj podseća na Džaba Hata, čuvenog negativca iz serijala Ratovi Zvezda.

Za one koji ne znaju, pukovnik Parker je čovek koji se kao pijavica zakačio za Elvisa, zaradio milione i milione, obmanjivao ga i kontrolisao tako da na kraju kad je ispijeni Elvis probao da pobegne, ostao bi u višemilionskim dugovima. Postavljanje takvog lika kao glavnog je hrabra odluka, ali sumnjam i uspela, pogotovo što se u ulozi negativaca Henks nikad nije snalazio i čak je ovom osvedočenom zlikovcu, kako ga je istorije pop kulture zapamtila, udenuo nešto malo više (nepotrebne) duše, što nije propraćeno scenarijom i pričom.

Elvisa gledamo kao klinca koji je odrastao u crnačkom getu, čija ga je kultura prihvatila, a od koje je on pozajmljivao toliko da je napravio sebi problem u rasističkoj Americi. Gledamo još i slanje u Nemačku na odsluženje vojnog roka, upoznavanje sa ženom (Lurman se nije bavio razlikom u godinam i činjenicom da je Prisila u to vreme imala 14 godina), propadanje u filmovima koje je snimio, vraćanje na scenu, kao i ponovo trulenje u hotelima u Las Vegasu. Za to vreme, Lurman je uspeo da snimi odlčne muzičke spotove za Prislija, da izrežira njegove nastupe, da preklopi stari zvuk njegovih pesama sa novim modernim tokovima kako je to i ranije radio u Mulan Ružu. Pa tako niotkuda na bluz krene trap. Možda bi bilo sve bolje da je film bio mjuzikl, jer kad krene drama, sve postaje potpuno neubedljivo a likovi imaju dubinu kartonskih isečaka, što je možda i normalno jer nam priču priča Elvisom menadžer za kog su svi ljudi u Elvisovom životu i bili kartonski isečci na koje je naletao dok je uzimao pare na memorabilijama i merch proizvodima na nastupima.

Od poznatih likova koji parodiraju kroz film videćemo i BB Kinga, Litl Ričarda, Big Mamu Tornton i Mahaliju Džekson, sve ljude koji su inspirisali možda i najlepšu gospel fazu njegove karijere, kojoj je i sam film posvetio dovoljno pažnje, pa ćete mođda poželeti (ko ja) da je pronađete i poslušate nakon filma. Mlade glumce koji paradiraju kroz film znate od negde, ali ne i dovoljno da bi znali njihovo ime, što potvrđuje tezu da je Lurman ipak želeo da dvojica glavnih likova u celoj priči budu Elvis i ljubav koju Lurman oseća prema Kralju.

Možda bi film bolje funkcionisao da se reditelj odlučio da slika samo jedan deo života, a ne celu biografsku priču. Svakako bi bilo efektnije. Ali zaljubljenost u lik i delo, koja se vidi, je prevagnula, s tim što u tom odavanju poštovanju i slikanja ljubavi, reditelj je zaboravio da nam da nam donese i dramski efekat, i dublje slikanje jednog veličanstvenog čoveka pop kulture sa svim njegovim vrlinama ali i manama.

Vraćajući se kući iz bioskopa, oslušnuo sam razgovor dve starije gospođe koje su uživale u muzici iz filma i bile njome oduševljene, tako da možda i ništa drugo i nije potrebno. U tom slučaju, ovaj film onda savršeno funkcioniše.

Naslovna fotografija: Blitz Promo