Hajde da se nađemo na pola puta… – Najbolji ovdašnji dokumentarno-igrani filmovi

I do srpskih bioskopa je dobacio zapaženi, hvaljeni i mnogonagrađivani hrvatski (a zapravo, reč je o hrvatsko-srpsko-slovenačkoj koprodukciji) dokumentarno-igrani film Dnevnik Diane Budisavljević rediteljke Dane Budisavljević. Stoga, ako vam se upravo iz tog razloga otvorio apetit za sličnim hibridnim ostvarenjima, mogli bismo i da se osvrnemo na najbolja ovdašnja ostvarenja tog kova, naravno, imajući u vidu da je tu najčešće u pitanju rezultat iznuđenih produkcionih odluka i okolnosti, koji su te filmove doveli na pipavu teritoriju na razmeđi dva naoko oprečna izraza. Ostavimo li po strani brojne manje ili više vešte ili nevešte filmove te vrste sa podtemom brzopotezne istorijske čitanke (Put ružama posut, Gde cveta limun žut, Kneževina Srbija, Kraljevina Srbija, Crna zora, Podunavske Švabe, Doba Dunđerskih…), zapravo opstaje tek nekolicina zanimljivih, vrednih i referentnih ostvarenja sa tog spoja dokumentarnog i igranog.

• Beogradski fantom

Većina poštovalaca ovog iznimno uspelog ostvarenja, Beogradskog  fantoma ipak doživljava primarno kao igrani film, ne razmišljajući previše o preciznoj razmeri igranih i dokumentarnih mu delova u krajnem mu zbiru. I, zaista, Beogradski fantom ostavlja dovoljno snažan utisak veštog i artikulisanog, kao i promišljeno postavljenog filma u kom su te dve struje naprosto komplementarne na najzdraviji i najučinkovitiji mogući način. Sagovornici i savremenici tog neuhvatljivog prestoničkog provokatora su nadahnuti, rečiti i zabavni, igrani delovi plene minucioznom rekreacijom ere sedamdesetih godina prošlog veka, dinamičnošću i prefinjenošću filmskog izraza, te je na kraju ovaj film (i sveukupno gledano) jedan od ponajboljih srpskih filmskih ostvarenja iz tog perioda. Nažalost, i dalje, punih deset godina docnije, i dalje čekamo novi film očito veoma darovitog reditelja Jovana Todorovića.

• Žućko – Priča o Radivoju Koraću

Definitivno najuspeliji ovdašnji rad na temu spoja igranog i dokumentarnog, uz značajan dodatak biografskog i retro-šika je ovaj film Gordana Matića, koji je te 2012. godine sa preko 25.000 gledalaca dobacio do četvrtog mesta najgledanijih ovdašnjih filmova u bioskopima. Filmski Žućko… pleni iskrenom emocijom, sveopštim šarmom, magnetizmom tog donekle začudnog i vazda tihog junaka, te i finom ravnotežom između ilustrativnih igranih i govorno naglašenih dokumentarnih mu delova. Na kraju priče, Žućko – Priča o Radivoju Koraću i jeste dosad najzreliji i najpotpuniji rad iz ešalona ovog hibridnog izraza kod nas.

• Habdul & Hamza

Ovaj festivalski film reditelja Marka Grbe Singha iz 2014. godine u narečenoj formi u svom fokusu ima i dalje aktuelnu temu patnji i borbe emigranata, a u svojih 49 minuta pominjani susret igranog i dokumentarnog izraza prevodi u zanimljive vode stilskog pristupa poznatog kao slow cinema (spori film) evropske podsorte, što ga svakako čini dovoljno osobenim i vrednim gledanja i potonje analize.

Naravno, ovde mogu biti spomenuta i ostvarenja koja bi se, pak, najpre dala podvesti pod termin dokufikcija, gde i dalje prednjači neprevaziđeni i neumorni Želimir Žilnik, a tu je i čuveni film Made in Serbia Mladena Đorđevića, odličan i na nova i reprizna gledanja, mada je to suštinski već neka druga (filmska) priča.