Hohštapleri, dame bez straha i mane, građevinarske muke i nešto erotike: Kritika filmova „355“ i „Ajfel“

Evo, već par decenija većamo šta bi to moglo da bude preko nam potrebni arhitektonski ili samo dekorativni lako prepoznatljiv zaštitni znak prestonice, koji bi onda u trenu privlačio kolosalne investicije, turiste, ili samo prolaznike-namernike. Nešto poput Kipa slobode, Big Bena, Trijumfalne kapije… nešto u tom rangu i ključu, a ako može i nešto još razmetljivije i raskošnije. Pa nek ide život.

Dok i taj beskrajni disput traje i traje, oni koji su te i takve brige prebrinuli, uživaju u berićetu tzv. manje-više pasivnih prihoda. Tako su na redovne repertoare ovdašnjih bioskopa pristigla dva filma, oba projektovana da barem na matičnim tržištima budu hitovi. A, pritom, sasvim međusobno raznorodna, i koji se dobrim delom zbivaju u Parizu, gle čuda, obilato koristeći fotogeničnost tamošnjih gradskih krajolika i, kako se kaže preko, lendmarkova (landmarks).

355 (The 355)

Ovaj akciono-špijunsko-globtrotersko-damski spektakl Parizu i tamošnjim atrakcijama pristupa u sigurnom i sijaset puta viođenom turističkom maniru – prvi opsežniji akcioni segment ugovorene primopredaje (naravno) opasnog softvera odigrava se u glavnom gradu Francuske, uz vratolomno i vešto orkestrirane i usnimljene kaskade, uz, kako to već holivudski običaj nalaže, nimalo obzira po prolaznike (starosedeoce, bitne civile i one koji su takođe turisti).

Nakon toga, 355 će krenuti dalje put dalekih i egzotičnih adresa u drugim ćoškovima planete, a sve to pod krovom očekivano prenaglašene špijunske avanture u kojoj se nadgornjavaju gotovo svi protiv svih. Scenarista i reditelj Sajmon Kinberg, već neko vreme značajan deo Marvelove filmske mašinerije, ovaj svoj film precizno pocizionira prateći tlocrt znan i iz filmova iz serijala o Džejmsu Bondu, a ta bondolika mustra konsekventno biva održavana u žanrovskom fokusu sve do poslednjih kadrova ovog solidnog i funkcionalnog ostvarenja.

Uz već pomenuto, osnovnu začkoljicu radnje čini postavka u kojoj snage udružuju operativke iz obaveštajnih službi iz raznih kutaka sveta, te, osim ženske solidarnosti, tu mora biti mesta i za esnafsku sabornost, gde će u lovu na odmetnute belosvetske dušmane koji bi da seju teror i smrt diljem Zemlje jedna do druge stati operativke iz SAD, Velike Britanije, Nemačke, Latinske Amerike i Kine, nimalo iznenađujuće, uz negodovanje i protivljenje nadređenih.

Tu stižemo do takođe izrazito važnog i potentnog aduta – glumačke podele, a nju čine: Džesika Čestejn, Dajana Kruger, Lupita Njongo, Penelope Kruz…, a tu su i Sebastijan Stan, Edgar Ramires, Džejson Fleming… Damska sinergija je na zavidnom nivou, uz izuzetak poslednje pridošle, Bingbing Fan, koja muku muči sa engleskim jezikom sa, pritom, sve više i više teksta kako film odmiče.

Ipak, ne treba suditi odveć grubo – ovo je produkciono ubedljiv i žanrovski dovoljno pismen popcorn movie (film za uz kokice, dakle, krojen po meri bioskopskog prikazivanja), koji jeste budalast i derivativan, ali koji na kraju priče ipak ostavlja povoljan utisak, uz sve narečeno, i po pitanju postavljanja, održavanja i gradiranja ritma pripovedanja i dešavanja, što, nekim čudom, ume da bude krupna boljka i kod dosta holivudskih radova iz više proizvodne klase.

Ajfel

Reč je o francuskoj produkciji koja u sebi vešto spaja dva naoko oprečna tematska kraka – povest o tome kako je nastao i kako je izgrađen Ajfelov toranj i melodramu o ljubavnom trouglu koja kipti podno tih dunđersko-preduzimačkih muka. Nekim čudom, nema upadljivijih i grubljih neravnina na tom spoju, na šavu koji povezuje ta dva pripovedna pravca, te u tih 108 minuta ponuđenim mogu da budu zadovoljni i oni koje privlače istorijske razglednice, oslonjene na retro-šik i proverljivu faktografiju, kao i oni koji u filmskoj ponudi ponajpre traže priče o velikim ljubavima, rastavljenim srodnim dušama, ukletim ljubavnicima, naletima sudbine i nepravičnosti vremena koje hrli napred i ne mari puno za nas prolazne i smrtne.

Da zabune ne bude, ovo je vrlo dobar repertoarski film sredine puta, u svakom trenu svestan i svoje srži i svoje prikazivačke budućnosti, te nema rezona očekivati inovativna ili nesvakidašnja rešenja niti vratolomne postupke i zaokrete u odnosu na očekivano i oprobano učinkovito.

Ovde bi moglo da ide i jedno „međutim“, budući da troje glavnih glumaca savršeno urimovane role pred gledaoce donose uz dosta uzdržane ekspresivnosti, što predstavlja efektnu protivtežu grandioznosti na drugom tasu, gde, sva unutar svojih žanrovskih (samo)zadatosti klija i raste hiper-drama uvek na samo par koraka od uvek opasne saharinske metiljavosti.

Možda je tu najevidentnija veština reditelja, tamošnjeg hitmejkera, Martena Burbulona, koji već grabi dalje (snima istovremeno dve skupe avanture o musketarima za velika platna i velike ekrane), ali zasluga svakako pripada i pominjanom glumačkom trojcu – uvek izvrsnom Romenu Duriju, Emi Mekej (znamo je iz serije Sex Education, a narednog meseca ćemo je, kanda, napokon gledati i u novoj Smrti na Nilu) i Pjeru Deladonšampu, koga svakako već prepoznaju poštovaoci ambicioznijih francuskih arthaus ostvarenja.

Imajući u vidu sve pominjano, Ajfel je uspeo rad iz domena začudnog spoja građevinskog i erotskog (i naglašeno melodramskog), vredan odlaska u bioskop, i svakako dostojan Pariza koji tom prilikom diskretno a nedvosmisleno glorifikuje.

Naslovni kolaž: Universal Pictures/Pathé/VVZ Production