Evo šta su Hrvati naučili o Srbima, gledajući naše filmove: „Njima je potreban vođa, pa makar i lažni, i to se danas, na protestima vidi“

Ko zapravo razume Srbiju i Srbe, zapitao se hrvatski novinar Andrija Maslać i izneo niz tvrdnji o nama, gledajući sve ono što zna, kroz neke od popularnih domaćih filmova.

Kako je rekao novinar index.hr – Oni ponekad ni sami sebe ne razumeju, a kamoli neko sa strane, ko pokušava da kroz nekoliko filmova shvati šta se ovde dešava – i zašto se sve stalno lomi između pobune i letargije, između vođe i anarhije, između rocka i turbofolka.

U trenutku kad se u Srbiji već mesecima održavaju masovni protesti, u čijem srcu su studenti i blokirani fakulteti, a sve je počelo padom nadstrešnice u Novom Sadu u kojoj je poginulo šesnaestoro ljudi – jedan hrvatski novinar pokušava da Srbiju razume kroz film. Ali ne bilo kako, već da je „uhvati“ onakvu kakva jeste – haotičnu, ranjivu, ludačku i nadasve autentičnu.

Pa pogledajmo kako nas Hrvati vide.

Crni bombarder (1992)

Film koji savršeno simbolizuje duh bunta – kroz lik DJ-a Crnog (glumi ga Bjelogrlić, danas vođa inicijative ProGlas), koji u distopijskom Beogradu pokušava da širi poruke razuma i slobode. Diktatura, represija, omladina koja želi da ode negde gde je „normalno“. U pozadini – rock 80-ih i glasovi Divljana, Caneta, Gileta i Milana Mladenovića.

Novinar kaže: niko ne zna ni šta Crni tačno hoće, ali to i nije važno – jer u Srbiji se mnoge stvari jednostavno podrazumevaju.

Tito po drugi put među Srbima (1994)

Kult vođe u Srbiji je večan – poručuje novinar kroz film gde Mićko Ljubičić hoda Beogradom obučen kao Tito. Ljudi se spontano okupljaju, razgovaraju sa njim kao da je pravi.

Poruka: Srbima je potreban vođa, pa makar i lažni Tito. I zato se i danas, u protestima bez lidera, vidi ta praznina – jer bez nekoga ko bi sve to kanalizovao, cela energija može da se raspe.

Vidimo se u čitulji (1995)

Legendarni dokumentarac o kriminalcima koji su oblikovali Srbiju devedesetih. Umesto da bude opomena, postao je neka vrsta crne komedije sa citatima koje svi znaju.

Kristijan Golubović, jedan od aktera, danas je rijaliti zvezda i Vučićev podržavalac.

Novinar zaključuje: oni koji vole ovaj film i danas su među glavnim snagama protesta – pa, šta to govori o mentalitetu nacije?

Geto – tajni život grada (1995)

Pokojni Čavke, bubnjar Električnog orgazma, u svojim monolozima izražava prezir prema „seljačkom Beogradu“.

Elita ne razume narod, a narod ne razume elitu. Vučić jeste. On je shvatio šta narod hoće i kako razmišlja.

Opozicija – nije. Zatvorena u svojim „mehurićima“, i dalje ne zna kako da dopre do naroda.

Srbija, godine nulte (2001)

Goran Marković kroz ovaj film rezimira period pod Miloševićem. Tada se nije ni naslućivalo da će Vučić postati ono što je danas.

Film pokazuje da svaki čovek doživljava društvo iz lične vizure. Goran Marković danas je jedan od najglasnijih Vučićevih kritičara.

Kordon (2002)

Priča o policajcima tokom studentskih protesta 1996–97. Dilema – kad braniš vlast protiv naroda, a znaš da vlast nije u pravu.

Ove scene danas ponovo kruže društvenim mrežama, jer se mnogi pitaju: da li bi se današnja policija ponašala isto kao tada? Protesti su mirniji, ali se ista pitanja i dalje postavljaju.

Južni vetar (2019– )

Naizgled samo krimić, ali u suštini – metafora Vučićeve Srbije. Mafija je država, policija je deo kartela, a kriminalci su „naši“.

Maraš i Baća su nova verzija Prleta i Tihog – samo u Adidas trenerkama i uz trap muziku. Zanimljivo je da je publika ovog filma ista ona koja danas protestuje.

Treća sezona serije – gde Maraš postaje „ugledni biznismen“ i ulazi u politiku – možda će se završiti ne na filmu, nego uživo, na vestima.

Zaključak hrvatskog novinara?

Srbija je zemlja paradoksa. Ljudi se bune, ali obožavaju „loše, ali naše“. Mrze vlast, ali ne veruju opoziciji. Smeju se kriminalcima, ali ih i citiraju.

Kult vođe ne umire, samo menja lik. A svi pokušaji da se pobuna artikuliše – sapliću se o iste stare podele: grad vs selo, elita vs narod, intelektualci vs prost svet.

I dok protesti traju, a studenti marširaju, jedan Hrvat uz kokice gleda sa strane i pokušava da razume Srbiju. Pa makar i kroz film.