Gledao sam “Jedna bitka za drugom”, film koji dobija samo 5 zvezdica od kritike, a na Rotten Tomatoesu ima 98%: Da li vredi hajpa?

Film One Battle After Another, iliti kako su ga preveli kod nas – Jedna bitka za drugom, stigao je i u naše bioskope.

Reč, dve o klikbejtu iz naslova…

Već sam pisao na ovim stranicama o hajpu koji filmska industrija koristi da nas namami kao pčele na med. Međutim, retko se desi da u tu „zamku za medvede“ upadnu gotovo svi i učestvuju u stvaranju neodrživog hajpa. Pa tako, makar kad se odmaknemo od prvog talasa na ovaj ili onaj način plaćenih recenzija, stignu i one prave, hladne glave, sa emotivnom distancom, spremne da popričaju o nekom delu.

Sa filmom Jedna bitka za drugom je ipak drugačije. Prvi talas recenzija bio je prepun pet zvezdica. Drugi talas isto, kao treći. Usput, pominju se termini „najbolji film decenije“ pa i „najbolji film veka“. Tek po koji negativan komentar (jedan u sto) delovao je više kao kontrašenje.

Da li vredi verovati hajpu? Da – ali imate prostora da malo iskulirate i da ne budete u fazonu da je ovo najveće ikad, jer mnoge ove fazone Pola Tomasa Andersona već ste videli u nekim drugim filmovima. Iako ovde „piju vodu“, veoma su zabavni, napeti, imaju dušu i poruku. Ali krenimo redom.

O čemu se radi u filmu “Jedna bitka za drugom“?

Film prati Boba Fergusona (Leonardo DiKaprio), nekadašnjeg revolucionara, koji sada živi povučeno i skriveno sa ćerkom Vilom (prvi put na filmu – pravo otkrovenje glumica Čejs Infiniti). Vilinu majku, Perfidiju Beverli Hils (Tejana Tejlor), život majke i žene nije zanimao – ona je ostavila porodicu jer je bila revolucionarka „svog kova“. Kada se pojavi stari Bobov neprijatelj, poručnik Lokdžo (Šon Pen) – sa kojim je Perfidija imala aferu – posle 16 godina, sve se komplikuje. Vila nestaje, a Bob mora da se suoči sa starim borbama i pronađe ćerku.

U pozadini svega stoji razgranata mreža starih revolucionara, Grupa French 75, izdaja Perfidije, tajni bunkeri, potere, paranoja, tajna društva i nasilni sukobi između starih ideala i novog represivnog režima, ali i jaz između stare i nove generacije.

Najveća zvezda ovog filma, pored impresivne glumačke postave, jeste reditelj Pol Tomas Anderson. On žonglira žanrovima, temama, stilovima i omažima, pretapajući sve u film koji deluje celovito. Prepoznaćete ovde i naduvano ludilo braće Koen na tragu Velikog Lebovskog, i jezivost Kjubrikovih opsesija tajnim društvima, i potrebu da se progovori o unutrašnjim sukobima američkog društva koje deluje kao pravi rat – uz omaže kultnim filmovima Battle of Algiers i Running on Empty.

Iako je u prvom planu revolucija protiv fašističke vlade koja drži migrante u logorima, Anderson zapravo priča o dve mnogo ličnije teme: o roditeljstvu i o generacijskom jazu.

Anderson, ima četvoro dece, i to tri ćerke, i to se vidi, a u lik Lea DiCapria utkao je sav strah, nesigurnosti i opsesije koje roditeljstvo donosi u svetu u kojem ništa nije sigurno. Njegova nada je da kad dete jednom bude moralo da se sačuva samo, a takvo će vreme nažalost doći, svo ono vaspitavanje koje se dešavalo do tad, za sve to se nada da je imalo smisla.

S druge strane, Jedna bitka za drugom je i priča o dve generacije. Stariji su izgoreli u željama, napravili više štete nego koristi (oličeno u liku majke, Tejane Tejlor), ili su završili na kauču, uz pivo, džoint i teorije zavere (DiKaprio).

I u toj postavci, autor se okreće novoj generaciji i polaže nadu u njih. Možda nema potpuno razumevanje, jer je i sam previše mator, ali želi da veruje, želi im sve najbolje i polaže nade. To je stav koji se neće dopasti ciničnijim među nama, ali hej – eto, ako hoćete film sa sličnom tematikom bez vere u bolje sutra i ako mislite da su mladi podjednako retardirani kao stari, onda gledajte film Edington (btw sjajan film, ali svakako dragulj koji drugačije sija).

Ono što može da zasmeta je i to što nama, kako u Srbiji, tako i šire u Evropi, slike upaljenih gradova i sukoba deluju mnogo “svakodnevnije” nego u Americi. Zato će svi ti njihovi građanski ratovi Amerikancima izgledati brutalnije i eksplozivnije. Kod nas je to obična sreda. Ali tu onda možete da pročitate toliku oduševljenost političkom sferom filma koja nam stiže iz zapadnih medija.

DiKaprio je sjajan. Još od Tarantinovog Đanga gledamo ga u živahnijim, komičnijim rolama, i ovde briljira, i želim da verujem da ga je upravo Kventin “odključao” u tom smeru za sve nas. Tejana Tejlor zavodi u prvih pola sata i ostaje u mislima do kraja filma. Mlada Čejs Infiniti, debitantkinja, rame uz rame stoji sa veteranima.

Šon Pen je stvorio negativca koji je istovremeno karikaturalan i zastrašujuć – mašina koja ruši sve pred sobom. A onda dolazi Benisio del Toro – kao Sensei, latino saveznik glavnih junaka, koji pleše kroz ozbiljnu situaciju i daje filmu neočekivanu energiju. Buddy-movie deo, gde on i DiKaprio beže, jure, pune telefon i loču mala piva – jedan je od vrhunaca filma.

Kad pogledate šta sve dobro donosi ovaj film, počev od sjajnih uloga, zabave, akcije, komedije, do estetskih vratolomija reditelja (scena potere na autoputu na kraju filma će se proučavati u nekim filmskim školama budućnosti), kao i ideje, neke velike, ali i neke manje, intimnije, samim tim i bolje – kad sve to skupimo na jedno mesto, kako onda da ne date filmu veliku ocenu i uletite u bandwagon hajp. Ja nisam uspeo da odolim, i zato trenutno OVAKO IZGLEDAM kad me neko pita o filmu Jedna bitka za drugom.