“Kad porastem biću Kengur” 20 godina kasnije: Ovaj glumac je zaslužan što je Šapić Gangula, a film je zamalo imao potpuno drugo ime

“Kad porastem biću Kengur” je imao svoju premijeru 25. marta, pre tačno 20 godina, i za te dve decenije, postao je jedan od najvoljenijih domaćih naslova svih vremena.

Film Raše Andrića, po scenariju Miroslava Momčilovića po citiranju replika staje rame uz rame sa svim onim velikim naslovima iz 70-ih i 80-ih, poput “Maratonaca” ili “Ko to tamo peva”. To nam valjda dovoljno govori o popularnosti koji je ovaj film stekao.

Tri priče o blejačima iz kraja, koji svoje dane provode bez ikakvih zanimljivih dešavanja, ne želeći da izađu iz turobnog stanja kojem su se sami prepustili, a sve su spojene onim jednim likom, koji je “uspeo”. Golman engleskog kluba Istvič, naslovni Kengur, čiju utakmicu protiv Mančestera pratimo i mi kao i likovi iz filma.

Glavne uloge tumače Sergej Trifunović, Marija Karan, Boris Milivojević, Nebojša Glogovac, Nikola Đuričko, Aleksandar Šapić, Gordan Kičić i mnogi drugi. Radnja se dešava na Voždovcu, bilo da je to na krovu jednog solitera, u propalom bioskopu, na benzinskoj pumpi, ispred kioska brze hrane ili u bučnoj kladionici.

Kad porastem biću Kengur slavi 20. rođendan

Sam Kengur kao lik rađen je po dvojici stvarnih golmana koji su igrali fudbal, tj branili. Jedan je Saša Ilić i branio je za Čarlton a navijači ga itekako dobro pamte. Dok su se mnoge porodice pakovale i bežale odavde glavom bez obzira početkom devedesetih, sa svojom porodicom u Srbiju dolazi Saša Ilić, rođen u dalekoj Australiji. Jasno je onda i odakle mu nadimak Kengur. Bio je student DIF-a i golman Radničkog s Novog Beograda.

Karijeru je nastavio u Čarltonu. Upravi kluba se ovaj potez itekako isplatio, s obzirom na to da je Saša Ilić učinio mnogo da im se oduži. U sezoni 1997/98 Saša Ilić je napravio neverovtan niz od 10 utakmica bez primljenog gola. U okviru tih utakmica bile su i dve krucijalne na kojima je sačuvao svoju mrežu – utakmice polufinala plej-ofa za ulazak u Premijer ligu.

Druga priča koja je utisnuta u filmskog lika Kengura je ona Petra Borote. Kad Kengur posle odbranjenog penala ulazi u gol zajedno sa loptom da bi uzeo kačket koji mu je spao sa glave, direktno je inspirisana epizodom koja se desila Boroti.

Takođe, u sezoni 1980/81 u utakmici protiv Votforda Čelsi je vodio sa 1 : 0 do pred kraj utakmice kada je Borota krenuo da dribla protivničke igrače, jednog, pa drugog, pa trećeg… Negde peti mu je uzeo loptu i dao gol za izjednačenje. Ponekad je degažiirao loptu tako što je prvo ispucao u prečku, što je redovno prouzrokovalo čupanje kose na trenerskoj klupi Čelzija.

Kad smo kod sportista, bivši vaterposlista, a danas ne tako omiljeni politčar i gradonačelnik Beograda u odlasku Aleksandar Šapić je glumio u filmu, i tu dobio nadimak kojim će ga mnogi i danas nazvati.

“Razmišljao sam kome da dodelim ulogu lokalnog siledžije Gangule. Naravno, tu je bilo priče – može Nenad Jezdić, može ovaj, može onaj, ali svi su iz tog faha, očekuješ ih u tom liku. Nismo mogli da smislimo glumca koji nije iz tog faha. U jednom momentu kažem Sergeju da zovemo nekoga iz muzičkog biznisa, jer nije mnogo komplikovana uloga.

Kaže on: “Ma, ne, bre, zvaćemo vaterpolistu Aleksandra Šapića!” Mi sa nađemo s njim, on pročitao, probali smo i nije bio loš. Na snimanju je stvarno bio dobar. Veliki je rizik kad uzmeš naturščika. Svaki čovek može da bude glumac, ali bukvalno, samo što većina njih može da odigra jednu ili dve uloge, a samo ozbiljan glumac može da tumači mnoštvo likova”, ispričao je Raša Andrić svojevremeno za Kurir.

Film je prvobitno, kao scenario, imao ime “Novi Beograd”, međutim, ime nije ostalo jer je promenjena opština snimanja. Lokacija je promenjena jer producent Milko Josifov je našao jeftiniju lokaciju za snimanje na Voždovcu.

Nakon toga, film je bio nazvan “120 sa 80”, s obzirom da tokom celog filma jedna od likova, Sumpor, prodaje merače za pritisak. Ipak, sa novim krajem filma, promenili su ime i filma. Sa pojavom vanzemaljaca, ali i epskim krajem filma na krovu, Andrić je rešio da završi film metaforom, za koji se plašio da će ga retko ko shvatiti. Tako je barem pričao 2004. godine u intervjuu za Vreme:

“Leteći tanjir proleti nad gradom i – nestane. Spas i izlaz nam niko neće pokloniti, pa dakle ni niko s neba niti iko iznad nas – znači ni vlast. Ona može, ako ume, samo da uradi svoj posao i da ode. A svakom od nas ostaje da sâm nađe izlaz i da se izbori za njega. Ovakav kraj filma pojavio se iznebuha. Scenarista Miroslav Momčilović i ja dogovarali smo se kako da se na kraju spoje tri priče, i prva ideja se odnosila na merač krvnog pritiska.

Hteli smo da kritikujemo često upotrebljavanu rečenicu samo da smo živi i zdravi. Zar je to cilj, samo da budemo živi i zdravi? To je grozno! Ta, i rečenica ko zna zašto je to dobro najviše me užasavaju. To je opravdanje za sve: nema veze što nisi dao ispite, što živiš s roditeljima u tridesetosmoj, ništa to nema veze, jer ko zna zašto je to dobro, bitno da si živ i zdrav. Hteli smo da se poigramo tom rečenicom. A onda je Momčilović otišao kući i poslao mi kraj koji je sada na filmu”.

A čak da ne razmišljamo o metaforama i porukama filma, uvek možemo da se setimo humora, citata, monologa, Glogovčevog Živca, Sergejovog nervnog sloma, i Petra Kralja koji kao Sreten Žujkić penzioner raskrinkava sve teorije zavere na svetu.