Kako je Holivud konačno pronašao trik za uspešne adaptacije video igara
Da li ste čuli za serijsku adaptaciju video igre sa PlayStation konzole u kojoj sredovečni čovek i mlađa devojka putuju kroz postapokaliptičnu Ameriku i bore se protiv raznih stvorenja kako bi stigli do cilja i uručili paket?
Ne, u pitanju nije HBO serija The Last of Us, nego Peacock serija Twisted Metal, u kojoj pratimo Džona i Evelin i koja definitivno neće pretendovati na Emi nagrade.
Međutim, ova adaptacija je bitna jer nekako zaokružuje godinu koja je pokazala da se video igre mogu adaptirati u film ili seriju koju će voleti i oni koji nisu gejmeri i koje će, pre svega, biti kvalitetni.
Sve je počelo serijom The Last of Us, koja je osvajala publiku od januara do marta, tako da je imala gledanost od 30 do 40 miliona ljudi, nakon čega su stigle i nominacije za gorepomenute Emije.
Nakon toga, The Super Mario Bros. Movie sjajno je prošao u bioskopima, jer je od aprila zaradio više od 1,3 milijarde dolara a svetskom nivou, a sve to 30 godina nakon prvog igranog filma po ovoj franšizi.
Ta dva ostvarenja na neki način su pokazala da je zaista moguće napraviti dobre adaptacije i, moglo bi se reći, probila tu čuvenu kletvu staru već nekoliko decenija.
Istina je da je The Last of Us bio prikladan za televizijski format, a da je Super Mario morao da ima visokobudžetski bioskopski tretman, ali ovde su i Sony i Nintendo uspeli u svojim namerama.
A tada je na red došao Twisted Metal, adaptacija koja nije imala razloga da uspe, jer ove čuvene igre jesu imale zanimljive likove, ali skoro pa nikakvu priču.
Pritom, poslednja igra iz serijala izašla je 2012. godine, a poslednja dobra igra još pre toga i sam naziv franšize mogao je da privuče samo malo starije igrače, koji su uz nju odrastali.
Sony je te 2012. najavio film koji je otkazan jer igra nije dobro prošla, ali eto, sada je okupio dobru glumačku ekipu i napravio nešto što prosto uspeva.
Tu su Entoni Meki, Stefani Beatriz, Tomas Hejden Čerč, Samoa Džo i Vil Arnet (samo glasom) u okruženju prepunom nasilja, praktičnih efekata i svojevrsnih „glupih“ forica.
Serija je napravljena tako da niko ne treba da je shvati ozbiljno, ali da svakome treba da bude zabavno dok je gleda i striming servis Peacock kaže da je zadovoljan gledanošću, odnosno da serija nije razočarala.
Treba istaći da je i prethodnih godina bilo nekih „adaptacija“ koje nisu bile loše i koje su nagovestile možda i bolje projekte, a među kojima su Sonic the Hedgehog, Mortal Kombat, Arcane, Castlevania i drugi.
Još jedno ostvarenje iz ove godine koje ne treba zanemariti je Gran Turismo, koji nije toliko adaptacija video igre koliko istinite priče o momku koji je postao pravi vozač nakon što je dobro igrao igru.
Postoji četiri faktora za ovakav uspeh, a jedan od njih je da su tvorci ovih ostvarenja zapravo ljudi koji i sami igraju igre, odnosno da su ih adaptirali pre svega kao fanovi.
To znači da oni žele da budu verniji izvornom materijalu, a u tome im danas sve češće pomažu sami tvorci igara koje adaptiraju, što je razlog broj dva.
Oni više ne predaju svu kreativnu slobodu nekom drugom, već blisko sarađuju kako bi bili zadovoljni konačnim proizvodom.
Treći razlog je sve veće ulaganje u serije u poslednje vreme, zbog čega su video igre našle format koji im više odgovara od filmova, barem u većini slučajeva.
Sve zavisi od projekta do projekta, ali epizodični karakter serije ima neku sličnost sa igrama koje su strukturirane po nivoima ili misijama.
Četvrti razlog je to što su teme i likovi u igrama postali sve kompleksniji i zanimljivi za adaptaciju, tako da je mnogo lakše od toga osmisliti nešto što bi odgovaralo igranom ili animiranom video formatu.
A u nekim slučajevima, kao što je Twisted Metal, prosto je bilo potrebno rizikovati i, uz puno sreće, doći do nečeg zabavnog što je ipak nastalo u pravom trenutku.
Izvor: The Ringer
