Kritika filma „Bilo jednom u Srbiji“: Leskovačka mućkalica bez priloga

Mlako. To je epitet koji bi najbolje mogao da opiše novi film nastao u produkciji autora/producenta Zvonka Šimuneca i režiji Petra Ristovskog. Bilo jednom u Srbiji je, nesumnjivo, film nastao sa namerom da se dopadne publici i to je za svaku pohvalu – nepretenciozna i komunikativna filmska ostvarenja su, ako se snime kako treba, uvek dobrodošla na bioskopskom repertoaru.

Šimunec, koji je svoj producentski doprinos dao i nastanku Bjelogrlićevog popularnog serijala Montevideo, igra na sigurno sa očiglednom namerom da ponovi oprobani recept koji donosi spoj melodrame, komedije i retro štimunga, s tim da krajnji rezultat ovoga puta, avaj, ne obara sa nogu.

U produkcionom pogledu, u pitanju je sasvim korektan film koga krase fotografija ugodna za oko (Dalibor Tonković), kao i sasvim zadovoljavajuća scenografija (Ana Milošević) i kostimi (Dragica Laušević) – što su sve veoma važni elementi za projekat poput ovog. Tu sad, polako, dolazimo do prvog većeg problema filma: režije. Petar Ristovski je debitovao pre nekoliko godina veoma dobrim Kraljem Petrom I – i tada su istovremeno snimani film i serija, ali film zbog toga nije trpeo.

Bilo jednom u Srbiji defintivno ne poseduje spektakularnost i kompaktnost Ristovskovog debija, a uz to je već od početka evidentno da gledamo film izmontiran od serije: tu su dugi, zamarajući i suštiniski nepotrebni vojsoveri, pojedini delovi priče su toliko razrađeni da postaju dosadni, dok su drugi primetno zbrzani… Tako dobijamo film koji traje 135 minuta, a koji istovremeno ostavlja utisak razvučenosti i ishitrenosti.

Ristovski je zaista morao da sve to bolje utegne – tim pre što je imao materijal iz koga je mogao da bira. Ovako kako je, stiče se utisak da je reditelj pristupio filmu bez nekog većeg ubeđenja, te da se zadovoljio rutinerstvom kao ishodom. Tek povremeno se u filmu mogu primetiti tragovi rediteljske finese, što je šteta imajući u vidu da je Ristovski svojim debijem pokazao da može znatno, znatno bolje.

Ova kostimirana istorijska melodrama sa primesama komedije donosi priču o Leskovcu koji je nakon okončanja Velikog rata iz orijentalne kasabe prerastao u moderan evropski gradić. Cone (Viktor Savić) se iz Mančestera, tadašnje prestonice industrijskog razvoja, vraća u rodni kraj, u Leskovac, i saznaje da se njegova voljena Zorka (Teodora Ristovski) verila za ratnog liferanta Aćima Prokića (Radovan Vujović). Cone tada odlučuje da osnuje prvu fabriku tekstila, što neće moću da ostvari bez poteškoća.

Nakon što mu pomoć uskrati Mita (Predrag Miki Manojlović), bogati leskovački gazda koji je u ratu izgubio oba sina, Cone je prinuđen da se uortači sa Aćimom, što će dovesti do ozbiljnih posledica. Paraleno, priča filma prati život Conetovog prijatelja Dineta (Nemanja Oliverić), filmskog entuzijaste koji u Leskovcu pokušava da oživi svoj bioskop, i koji se, mic po mic, zaljubljuje u Ružicu (Sloboda Mićalović), mladu ženu za koju po gradu kruži priča da je smrtonosna za sve muškarce koji se u nju zagledaju.

Scenario (koji potpisuju Đorđe Milosavljević, Vladimir Andrić i Zvonimir Šimunec) je funkcionalan, mada je očigledno da je nastao prekrajanjem televizijske serije, pa je teško razlučiti gde se jedno završava a drugo počinje. Akcenat je u filmu stavljen na ljubavni trougao između Coneta, Zorke i Aćima, što nije pametna odluka, i to iz najmanje dva razloga.

Prvi je što je taj krak priče veoma predvidljiv, gotovo u potpunosti lišen iznenađenja, te se mogao znatno skratiti a da film pritom ništa ne izgubi. Drugi problem je Teodora Ristovski kojoj poverena uloga „naivke“ nimalo ne odgovara – ni po godinama (što je manji problem), ni po glumačkom senzibilitetu.

Savić je solidan, u svojim očekivanim okvirima, s tim da ne deluje nešto posebno nadahnuto iako mu je pripala glavna uloga, a to je posebno primetno u scenama koje deli sa Teodorom Ristovski. Vujović i ovoga puta pokazuje da je kvalitetan glumac, mada njegov Aćim nije baš najpreciznije pozicioniran: gledalac ne zna da li da navija za njega, ili da poželi da ga pojede vuk. Manojlović je protraćen, a njegov lik je sveden na puku funkciju – s njim (gotovo) i kao bez njega.

Sa druge strane, krak priče o Dinetu i Ružici veoma dobro varniči, komičan je i seksi, pa je šteta što je sasečen, baš kao što je i šteta što je iz filma u potpunosti odstranjena Dinetova predistorija (za koju znam da je snimljena). Nemanja Oliverić je najprijatnije iznenađenje u filmu, dok je Sloboda Mićalović standardno čarobna – zato je neshvatljivo zašto ovaj par nije dobio podjednako prostora kao onaj koji čine Savić i T. Ristovski. Ali, tako je kako je…

Uz to, treba istaći da se u filmu, iako su najavljeni, ne pojavljuju Ivan Bekjarev i Mira Banjac, a nema ni atraktivnih scena koje smo imali prilike da gledamo u promo-materijalu (Miloš Đorđević kao brbljivi brica, ili Jelena Mihajlović u raznoraznim seksi kalamburima – sa i bez učešća Dineta). Očigledno da je dosta materijala otpalo prilikom montaže, te da će biti prikazano u seriji (čije je emitovanje na RTS-u već najavljeno), što ne bi bio problem da je ono što je ostalo u filmu dovoljno atraktivno – ali to ovde nije slučaj.

Bilo jednom u Srbiji je za prvi vikend prikazivanja pogledalo oko 15.000 gledalaca – što je prilično mlak razultat, posebno ako imamo u vidu ovogodišnje uspehe domaćih filmova u bioskopima (Zlatnog dečka je tokom prvog vikenda pogledalo oko 40, a Leto kada sam naučila da letim oko 27 hiljada hiljada posetilaca).

Ostvarena gledanost je bila dovoljna da se Bilo jednom u Srbiji plasira na četvrto mesto vikend-liste, iza trijumfalnog Betmena, Diznijevog/Piksarovog animiranog favorita Pocrvenela panda i pomenutog Leta kada sam naučila da letim, što je, imajući u vidu domete filma Petra Ristovskog, zapravo i neka prava mera.

Verujem da će serija biti bolja, ali se moralo paziti i na film. Konkurencija među domaćim bioskopskim hitovima je sve veća, nema tu više baš puno mesta za polovična rešenja. Ovu leskovačku mućkalicu je trebalo dopeći i oljutiti, ovako nam je servirana nedopečena, sa previše masnoće i bez priloga. Može da se „pojede“, ali to jednostavno nije to.

Fotografije: Promo