Kritika filma „The Old Guard“: I besmrtni plaćenici su i dalje proleteri!

Ne bi trebalo da je tako, jer, najposle, film je nesumnjivo kolektivna rabota, ali ovde, u ovom konkretnom slučaju, najveći deo zasluga za sve ono što zbilja valja otpada na jedinstveno-neponovljivu Šarliz Teron. I to stoji – Šarliz Teron je i u Netfliksovom superherojskom spektaklu The Old Guard (Stara straža) ostvarila sasvim korektnu ulogu, izgleda fantastično, a i uverljiva je u akcionim segmentima. I, nimalo iznenađujuće, najbolji je deo i najsvetlija tačka čitavog glumačkog ansambla (a tu je i Matijas Šunarts, uz prijatnu i efektnu pojavu mlade Kiki Lejn) u tom novom filmu i već sada potvrđenom ogromnom komercijalnom uspehu pomenutog striming servisa.

Nevolja je, pak, što je za film, kao, dakle, neosporno kolektivnu rabotu, a uz to, i čitav „paket“ ovoga i onoga, potrebno znatno više, ako kao cilj u vidu imamo duži nezaborav u onom mitskom kolektivnom pamćenju filmofila. A, da se ne lažemo, ima dosta primetne rutine i mehanike i u glumačkoj kreaciji voljene Šarliz Teron u Staroj straži. Samo što je ona sama po sebi klasa, pa su kriterijumi njenog glumačkog učinka već u samom startu prilično visoko postavljeni, pa i zacementirani. A Stara straža, iznikla iz serije grafičkih novela o složnoj a raznorodnoj grupi plaćenika-besmrtnika koja po narudžbini eliminiše zlotvore i tlačitelje širom planete, pa onda i sama upadne u zamku izdaje i konspiracijske igre izrazito visokih uloga, ogromnim svojim delom očitava taj duh rutine i mehaničke upotrebe najopštijih od svih tropa unutar tog superherojskog žanra. Pa još sve to u očiglednoj varijaciji na viđeno u sada već klasičnom i dobro znanom filmu Gorštak (Highlander) iz 1986. godine, a u režiji bezmalo uvek pouzdanog Rasela Malkahija.

Kako je Greg Raka, zaslužan za pomenute grafičke novele, ovde bio i autor scenarija, zdravorazumski je pretpostaviti da je znao šta radi, odnosno, da je radio šta i kako je želeo. Naravno, u okviru datih mu mogućnosti. Onda se sa prilično sigurnosti da izvesti zaključak da, na stranu politička korektnost kao ponovo povampireni kriterijum, Đina Princ-Bajtvud i nije previše mudar producentski izbor za rediteljska zaduženja. Najzapaženije stavke u njenoj dosadašnjoj rediteljskoj filmografiji su saharinske melodrame Ljubav i košarka, Tajni život pčela (ekranizacija i kod nas) popularnog romana, i Izvan svetla. I, zapravo, u Staroj straži, ona čini ono što, kanda, i jedino može pri susretu i bavljenju takvim materijalom – prepušta čitavu postavku pukoj mehanici žanra; priča se progresivno kotrlja sama od sebe, nošena strogo kontrolisanom bujicom opštih mesta i najsigurnijih od svih sigurnih rešenja u tom (pod)žanrovskom kontekstu, a akcionih segmenata je taman onoliko koliko precizno određuje producentska „štoperica“.

I, gle čuda, Stara straža vrlo brzo dobacuje i zadržava se na toj metaforičkoj tački funkcionalnog i dovoljno ubedljivo skockanog akcionog spektakla superherojskog profila u kome se, avaj, ne događa ama baš ništo posebno zanimljivo, upečatljivo, osobeno, i u kome nema ni bledih privida ikakve inventivnosti ili autorske intervencije, ali koji, uprkos svemu upravo izrečenom, može da posluži svrsi jednokratne konzumacije. Posebno pri tužnom stanju stvari zakatančenih bioskopa i nametnute upućenosti zagriženih i nepopravljivih filmoljubaca na ponudu striming servisa i ostalih.

U skladu sa tim je i očekivani (para)ideološki okvir povesti Stare straže – i ovi superheroji, u ruhu neustrašivih plaćenika osuđenih na besmrtnost kroz vekove i vekove ljudskih slabosti, zlobe i zločina, ostaju puki vazali visokopozicioniranih službi i svemoćnih korporacija, braneći uvreženi poredak moći od nasrtaja pobunjenih, gladnijih ili možda onih koji na te udarne pozicije i sami plediraju. To te vrle borce (uostalom, poput i rođaka im – Marvelovih osvetnika, DC-jevih jurišnika…) zadržava u glibu sputanog, sluđenog i zloupotrebljenog proletarijata kojim je i dalje tako i lako i isplativo manipulisati. A čini se da su autori i producenti i imali koncept i suštinu Netfliksa na umu kada su upravo ovako postavili i izveli Staru stražu u celini gledano. Možda im je cilj i bio upravo ovo – upotrebljiv, tipsko-rutinski superherojski spektakl za široku i još širu publiku striming servisa sa otvorenom mogućnošću nastavka, a što, nimalo iznenađujuće, završne scene nedvosmisleno i sugerišu. Uz sada već opšteprihvaćenu komprimovanu dramaturgiju televizijskih serija izlivenih u filmski medij i minutažu, a sa zbilja unikatnom Šarliz Teron na poziciji ključnog i najisturenijeg aduta. I mamca.

Fotografije: Netflix