Kritika: Serija „Fargo“ – četvrta sezona: I, ko će koga???

Ipak, nije sve tako crno, ima i dobrih vesti: najposle, tu nam je i dalje nabujala popularna kultura kao kakva-takva uteha i razbibriga. Evo, sve što se tiče četvrte sezone serije Fargo (naravno, iznikle iz istoimenog filmskog klasika s kraja prošlog veka) definitivno potpada pod baš dobre vesti. Kreator i ključni autor serije, Noa Hauli, nanovo je uspeo da znalački izvarira i donekle nadogradi polaznu formulu koja se da iščitati iz, recimo, sledećeg niza – mnogoljudna društvena hronika + zanimljivi likovi u nesvakidašnjim okolnostima + studija karaktera označenih arhetipskim društvenim uslovljavanjima i individualnim slabostima + društvena kritika + jetka satira + viralan crni humor + društveni darvinizam + sudbinska vrteška na talasu domišljatih sudara i koincidencija…

Primenjeno na ovu četvrtu sezonu, to je dodatno osnaženo posezanjem za daljom prošlošću – konkretno, ova sezona pripoveda burne događaje iz pedesetih godina 20. veka u Mizuriju, gde su se, navodno, i zaista sukobile italijanske i crnačke mafijaške grupe u borbi za prevlast, naravno, uz podosta zalutalih satelita, slobodnih strelaca i zlosrećnih svedoka i usputnih šteta i žrtava. Kako priča, dakle, dobrim delom seže u eru koja je nadahnula pozniji krak tamošnjeg noir filma, i osnovni duh priče, ali uz oslanjanje na već prisutne stilske i idejne postavke, osetno je označen i određen duhom noir beznađa i čemera. A to nikako ne znači da je Fargo u ovoj svojoj novoj serijskoj inkarnaciji (podsećam – svaka sezona je posve zaokružena i treba biti posmatrana i odmeravana kao zasebna celina) izgubio na pitkosti, poletu i sveukupnom šarmu i komunikativnosti. Uostalom, baš kao što krunska dela noir žanra, mimo tog svog mraka, lako komuniciraju sa zahtevnijim i zaumnijim delom šireg gledateljstva, zar ne?

I, zaista, i četvrti serijski Fargo, svom srećom, ostaje na dobro poznatim i vešto utabanim stazama – priča je intrigantna i u isti mah zabavna, zaplet je maštovit, radnja dinamična, pripovedanje ritmički iznijansirano, gluma je vrhunska, a ton vešto uravnotežen u svim dosad prikazanim epizodama. Nimalo iznenađujuće, ova sezona se primetno dotiče klasnih i rasnih tenzija, pritom podsećajući kako se krvav boj za nekakvu emancipaciju zapravo bije i unutar te, nazovimo je tako, kaste osujećenih. U tom smislu, Fargo pažnju gledalaca vraća na jednu od viševekovnih američkih mantri označenu sintagmom survival of the fittest (opstanak najsposobnijih), što se ovde konkretno tiče surovih i krvavih glođenja afroameričkih i italijanskih kriminalnih grupa, čiji su pripadnici u tom trenutku, na konto puke pripadnosti etničkoj ili rasnoj zajednici, bili sa one strane društveno poželjnog i normiranog, krveći se za put ka vrhu sa samog dna tamošnjeg „bosanskog lonca“, od milja zvanog melting pot. Naprosto, nema povlačenja, nema mnogo premišljanja ako se nađete u kovitlacu igre na sve ili ništa na samom obodu juriša za onaj mitski prvi milion u naletu poznatom i kao akumulacija prvobitnog kapitala. To je, uostalom, naglašeno i u samom podnazivu ove sezone koji glasi Welcome to the Alternate Economy – Dobro došli u alternativnu ekonomiju. Po toj osnovi sagledavano i mereno, ovo je društveno najrelevatnije viđenje onoga što Fargo u načelu predstavlja i znači, odnosno, ovo je sezona sa najevidentnijom kopčom sa onim što se u Americi zbiva upravo sada i, kanda, iznova i iznova.

Da zabune ne bi bilo, a kao što je već dovoljno jasno sugerisano, Fargo je i dalje zadržao osvedočeni satirični ton, koji je, ako ćemo iskreno, možda i najprimetniji u ovogodišnjim epizodama. Likovi su naglašeno raspričani, dijaloške razmene su britke a ubedljive, a taj dodatno naglašeni posprdni ton je potcrtan i glumačkom podelom u kojoj su sada i oni kojima je taj izraz iznimno poznat i blizak. To se pre svega odnosi na Džejsona Švarcmena i Krisa Roka, ali i Timotija Olifanta, koji ovde šeretski referiše na svoje mačističke role iz takođe legendarnih i voljenih serija Deadwood i Justified, dok je, na drugoj strani, i Fargo potvrdio glumačku zrelost i maestralnost mlade Džesi Bakli, zasluženo hvaljene na račun onoga što je pokazala ponajpre u filmovima Beast i I’m Thinking of Ending Things, te seriji Černobilj, a, da ne zaboravimo, tu je sada i uvek drugačiji Ben Višou.

Doduše, cepidlake će, naravno, u vidnom, i upornom potenciranju motiva igre sudbine i tih fatumskih pogubnih ukrštanja možda naći povoda za zamerke na konto derivatnosti. Međutim, i ova sezona prvenstveno upućuje na jedan sasvim jednostavan zaključak – serijski Fargo (i dalje pod kreativnom kontrolom braće Koen, udarnih autora istoimenog filma) i dalje je istovremeno i savršeno upakovan proizvod i zamašan gledalački izazov pun teško osporivih kvaliteta i aduta.

Fotografije: FX