Gledao sam „Mama i tata se igraju rata 3“, seriju koja je uspela da uhvati kako se svi osećamo

Subotom i nedeljom na RTS-u od 20h emituje se treća sezona serije „Mama i tata se igraju rata„.

Prvo, reč-dve o klikbejtu iz naslova.

Iako počinje april, subjektivni osećaj je da je od 1. januara prošlo najmanje dve godine, s obzirom na intenzitet i količinu događaja koji nas sustižu. Protesti, trovanje u medijima, nasilje i korupcija, bezizlazne situacije sa po nekim svetlom na kraju tunela u koje moraš više da veruješ nego što ono zaista postoji – sve to ostavlja jedan ogroman osećaj sje*anosti.

A kada na to dodamo da svako od nas vodi svoj mali, privatni život, pun redovnih, svakodnevnih briga – sje*anost postaje još dublja, šira, ozbiljnija.

Junaci serije Mama i tata se igraju rata su sje*ani – do jednog. Što može, na prvi pogled, da odbije prosečnog gledaoca. Jer zašto bi neko vikendom uveče, iz svoje fotelje, puštao u dom takve likove? Ali kad se pogleda šta, gde i kako se sve dešava oko nas, upravo oni – takvi kakvi jesu – predstavljaju pravi presek društva. Barem onog “normalnijeg” dela istog. Ipak, ova serija je pre svega komedija. Melanholična, naginje ka dramediji, ali je humor, zajedno s emocijom koja preovlađuje, možda upravo ono što može da posluži kao lek za sveprisutnu sje*anost. Ili bar kao nada da ćemo se i mi, kad-tad, povaditi.

A kakva je 3. sezona serije „Mama i tata se igraju rata“?:

„Mama i tata se igraju rata“, treća sezona nas vodi nekoliko godina nakon događaja iz prethodne. Glumac čudnog prezimena, Veljko Radisavljević (svi se prezivaju Radosavljević, samo on Radisavljević), ostavio je glumu zarad porodice. Finansije koje je zaradio u Netfliks produkciji Sloveni uložio je u arhitektonski biro svoje supruge Jadranke (Nina Janković). Međutim, ni njen biro ne radi ništa osim što muze i poslednje evre, niti je on srećan u svom „mirnom“ porodičnom životu. Potencijalna bolest – od koje, naravno, neće biti ništa – ali će biti dovoljna da jedan infantilni ego-manijak kao što je on uzbudi ceo grad, probudiće u njemu krizu srednjih godina i potragu za „novim smislom“. Do kojeg, naravno, neće doći, iako će ga tražiti na svim poznatim mestima.

Njegova dva prijatelja, Ćufta i Miki (Dejan Ilić i Vojin Ćetković), takođe nisu zadovoljni onim što im život nudi na pragu pedesetih. Ćufta je postao komercijalni TV glumac, iako sebe i dalje vidi kao umetnika. Miki, s druge strane, shvata da će postati deda, što ga zbunjuje i po pitanju godina, i po pitanju toga da li je bio dobar otac – i da li treba da se vrati bivšoj ženi.

I Jadrankine drugarice, Milena i Aleksandra (Milica Mihajlović i Jovana Gavrilović), nose svoje probleme. Milena je u sukobu sa Ćuftom koji želi decu, dok je Aleksandra razvedena od supruga krimosa i započinje vezu sa Mileninim sinom. A na sve to, Jadrankina majka, nakon smrti supruga, upada u depresiju.

I naravno, tu je i njihova ćerka, mala Vida, sad nešto malo odraslija, koja se susreće sa izazovima dečijeg odrastanja i mean girls školskih klika.

Ovako sve pobrojano, serija bi lagano mogla da se zaobiđe, s obzirom na količinu „pozitivne energije“ kojom likovi odišu. Ali to je samo tako – na papiru. Kad se sedne ispred TV-a, svi ti likovi, sa svim svojim manama, sebičnostima i fiks idejama koje ne idu dalje od njihovog nosa – donose humor, ali i ljudskost. Te mane i vrline, u toj kombinaciji, prikazuju normalnog, običnog čoveka koji je tu, živi sa nama – i baš zato ih volimo.

Gordan Kičić je glavnokomandujući celog projekta – reditelj, kreator, producent, glavni glumac, i još više od toga. Njegov Veljko Radisavljević je verovatno njegova najbolja uloga u karijeri. Bez mnogo pametovanja i pseudo-intelektualizma, njegov „bivši glumac“ je infantilni sebičnjak koji uvek misli da zaslužuje više nego što je dobio – a i pored toga nam je drag, volimo ga i navijamo za njega. Što je možda i najbolja potvrda da Kičić u ovaj lik unosi dobru dozu vedrine i ljudskosti.

I ne samo on. Svi glumci su “rasplesani”, svaki u svom ritmu, i uspevaju da unesu humor u svoje životne muke. I da, tema je vezana za krizu srednjih godina, ali i mlađi i stariji vrlo lako mogu da prate, razumeju, i pronađu se u njima.

Kičić, zajedno sa autorima Markom Manojlovićem i Gvozdenom Đurićem, uspeo je da napravi nešto što je i Grlom u jagode i Jagode u grlu, u isto vreme – priču o generaciji koja polako ulazi u šestu deceniju, u teritoriju odrasle dece i unuka, ali koja se i dalje oslanja na navike iz dvadesetih i tridesetih. Iskustvo i odraslost ne isključuju padvičarenje i klošarenje – bez obzira na to što je kupovna moć veća. To je ono što gledamo u seriji, ali i ono što gledamo među prijateljima i rodbinom, na slavama i rođendanima.

U danima kada domaće TV serije gube na kvalitetu, kad se emituju sakrivene na kablovskim kanalima i vrte jedne te iste glumce i teme do iznemoglosti, Mama i tata se igraju rata se razlikuje i izdvaja – kvalitetom, humorom i, pre svega, realistično napisanim i odigranim likovima. To su oni likovi koji će, u reprizama, iz sezone u sezonu, postajati sve veći i kultniji.