Molim vas, jedno vozilo… za repertoarski film „Taksi bluz“

Piše: Zoran Janković

Kontekst je ovde zaista i značajan i očigledan, jer Taksi bluz je već sada, tek sedam dana nakon premijere, bioskopski hit koji lako komunicira sa većim delom iole dobronamerne publike. A to je srpskoj kinematografiji iznimno potrebno – kontinuitet gledanih filmova i bioskopskih hitova ovdašnjeg porekla. Poput reke-ponornice, srpski film tu i tamo uspeva da se probije do visova festivalski relevantnih filmova, ali šta ćemo sa kosinom, sa tim otklonom bez zdravog srednjeg toka? Nakon baš skorašnjih uspeha Južnog vetra i Kralja Petra Prvog, i Taksi bluz podseća na izuzetnu važnost srednjeg toka, filmova neskrivenih repertoarskih ambicija, a što je, ne samo u ovom trenutku, zdrava tekovina koju treba i podržavati i osnaživati.

Mimo tog konteksta, Taksi bluz Miroslava Stamatova je film koji pleni onim što je nužno za svaku iole promišljenije koncipiranu mešavinu romantične komedije, filma puta i nadasve komunikativnog filma, a to su likovi do kojih je ponajpre reditelju stalo. Stamatov i ostatak autorske ekipe ovde ni jednog jedinog trenutka ne očitavaju taj viralni, pangeneracijski i na ovim prostorima nepopravljivi cinizam prema likovima na kojima se zasniva priča. U tom smislu Taksi bluz predstavlja uspelo i učinkovito delo pristupa koji se da pojasniti i kao normcore (srednja struja kao norma). Nakon toga, nakon takve osnove, Taksi bluzu je omogućeno da se lagodnije i suverenije kreće po minskom polju filma čiji autori, osim za junake svoje priče, očito mare i za potencijalne a što brojnije gledaoce.

Sam zaplet, jedna ludo-burna noć u životu taksiste na očiglednoj i očigledno sporovoznoj prekretnici života na pragu pete decenije, je svedena i očekivano epizodična. U tom svom aspektu, Taksi bluz stupa u dijalog sa ostvarenjima kao što su Idiotska noć Martina Skosezea, Noć na zemlji i Munje, a  poslednjepomenuti je ovde evidentno najzgodnija referenca. Imajući u vidu tu epizodičnu srž, pa i stvarnosnu fragmentarnu suštinu radnog dela života taksista, ne čudi što Taksi bluz donekle sporo ulazi u ciljani ritam i što neke epizode ostaju da vise u vazduhu. S druge strane, i Taksi bluz, kao podosta filmova tog ustrojstva, služi i kao svojevrsna Roršahova mrlja, gde gledaoci čak i po taktu sopstvenih svetonazora mogu da odaberu omiljeni i deo koji smatraju kao najfunkcionalniji i najuspeliji. U skromnom izboru potpisnika ovih redova, to je segment sa uznemirenom trudnicom u nadahnutom tumačenju Sandre Silađev.

Iako je formalno u pitanju i komedija zabune, Taksi bluz je prvenstveno energičnija dramedija, na planu humora, a što je za svaku pohvalu, nošena i određena i nenametljivom ali ipak lako primetnom političkom nekorektnošću. Uz to, premda je ovaj film moguće zamisliti i sa drugačijom, ambicioznijom glumačkom podelom, može se pohvaliti i upravo taj netipičan odabir glumaca, jer ziheraška podela predstavlja ozbiljnu i nepotrebnu kočnicu za ovdašnje filmove upravo repertoarskog soja. Osim toga, srećom po Taksi bluz kao celinu, na dobrim delom prvoloptaški pristup komediji i potencijalno smešnom i duhovitom nadovezuje se očigledno nadahnut reditelj, spreman i kadar da raznoraznim diskretnim finesama i intervencijama ovaj i ovakav film izdigne na koju kreativnu stepenicu više. Pohvale nedvosmisleno zavređuje i njegov prvi saborac u tom naumu, a to je direktor fotografije, Luka Milićević.

Ljubitelji brzopoteznijih komedija sa jakim lokalnim štimungom sa Taksi bluzom su svakako svoji na svome, a, mimo toga, kako je već, nadajmo se, dovoljno jasno, glasno i rečito pojašnjeno, ovde je reč o primeru dobre prakse i izdanku zdrave i prekopotrebne tendencije. Nju neizostavno treba podržati investicijom u smislu vremena, dobre volje, pristupa lišenog predrasuda i, naravno, ceha za bioskopsku ulaznicu.