„Mrak“ oko nas i u nama: Kritika novog filma Dušana Milića

U bioskope širom Srbije je 17. marta 2022. stigao Mrak, izuzetno zanimljiv film koji se bavi važnom i zanemarivanom temom – položajem Srba na Kosovu i Metohiji. Radnja je smeštena u 2004. godinu, nekih mesec dana nakon Martovskog pogroma. Devojčica Milica, nakon što su joj otac i ujak nestali godinu dana pre toga, živi sa majkom Vukicom u trošnoj kući dede Milutna. Preko dana kuću čuvaju prijateljski nastrojeni pripadnici italijanskog KFOR-a (koji svakog radnog dana odvode devojčicu oklopnim vozilom do škole), ali kada padne noć… počinje užas! Ko se to šunja oko kuće, ubija životinje i ruši ogradu? Da li je Milutin to sve umislio i svoju paranoju preneo na ćerku i unuku, ili je opasnost stvarna?

Ova psihološka drama sa elementima horora imala je svetsku premijeru krajem januara 2022. godine na 33. Filmskom festivalu u Trstu (Mrak je prikazan je u okviru takmičarske selekcije dugometražnih filmova i osvojio nagradu publike), nakon čega je postala deo takmičarske selekcije 50. FEST-a (Mraku je tom prilikom pripala Nagrada „Nebojša Đukelić“ za najbolji film iz regiona). Osvojene nagrade nisu slučajnost. Mrak je veoma dobar film, višeznačan i vrsno produciran, ostvarenje koji bi, da je pravde i pameti, svetsku premijeru imalo na nekom od svetskih festivala A kategorije. Nije to film bez nedostataka, moglo se tu još poraditi na kompaktnosti i oštrici, ali nedostaci su u dubokoj senci kvaliteta. Ono najvažnije od svega jeste da Mrak podstiče na razmišljanje, što se, paradoksalno, u današnjoj klimi može doživeti i kao mana.

Mrak je nastao u srpsko-dansko-bugarsko-italijansko-grčkoj koprodukciji i na njemu su sarađivali mnogi talentovani evropski umetnici. Koprodukcije ovog tipa često donose niz kompromisa koji se odražavju na kvalitet filma. Ne i u ovom slučaju. Direktor fotografije Kiril Prodanov, montažer Janis Halkijadakis i kompozitor Kristijan Ejdnes Andersen(čest saradnik Larsa fon Trira i Nikolasa Vindinga Refna) veoma dobro su uradili svoj deo posla (ovo posebno važi za Prodanova čija fotografija u sebi veoma efektno spaja realistično i bajkovito), dok posebnu pohvalu zaslužuju dizajner zvuka Rasmus Molberg Mejer i ostali znalci koji su radili na audio segmentu filma.

Scenograf Milenko Jeremić je još jednom pokazao da je velemajstor svog zanata, pošto kuća koju je izgradio za Mrak (i u kojoj se odigrava 80% radnje filma) poseduje vlastiti „karakter“ i, na izvestan način, postaje jedan od likova u filmu.

U glumačkom pogledu, Mrak je veoma sveden. Najveći teret pada na udarni trio: Danicu Ćurčić, Slavka Štimca i devojčicu Mionu Ilov. Iskusnom Štimcu uloga dede Milutina nije legla baš najbolje, glumački je funkcionalan, s tim da mu nedostaje autentičnosti i finese koje krase nastupe njegovih partnerki (u nekim početnim pričama o filmu, ako se ne varam, postojala je zamisao da Milutina glumi Aleksandar Berček što bi, čini se, bio bolji izbor).

Danica Ćurčić je rođena u Beogradu, ali je odrasla u Danskoj i tamo započela veoma uspešnu karijeru (glumila je, između ostalog, u serijama Most, Nobel i Čovek od kestena, kao i u nekim primećenim skandinavskim filmovima), dok je poslednjih godina sve prisutnija u našem regionu (u Hrvatskoj je snimila Murinu, a u Crnoj Gori Sirin). Mrak je njen prvi srpski film i imajući u vidu da joj gluma na maternjem jeziku ne predstavlja problem, bilo bi lepo gledati je u još ostvarenja domaćih autora.

Debitantkinja Miona Ilov je pravo otkriće: ulogu Milice je odglumila izuzetno zrelo i emotivno, uz suptilnost i finesu koja se retko sreće i kod mnogo starijih i iskusnijih glumaca. Mrak je suštinski veoma kameran film sa tri ključna lika, svi ostali su svedeni na dramaturške ukrase, što Flavija Parentija, Darena Petija, Nikolu Rakočevića i Slavišu Čurovića nije sprečilo da, iz drugog ili trećeg plana, ostvare efektne epizode.

Scenarista i reditelj Dušan Milić, poznat po filmskim ostvarenjima Jagoda u supermarketu, Guča! i Travelator, kao i televizijskim serijama Folk i Sumnjiva lica, u Mraku pokazuje da je u dobroj stvaralačkoj formi. Iako Travelator i dalje ostaje njegovo najbolje i najzaokruženije ostvarenje, novi film i te kako ima šta da ponudi: atmosferičan je, tehnički superioran u odnosu na aktuelnu domaću produkciju i uz to je potpomognut ubedljivim nastupima glavnih glumica.

Sa druge strane, primetan je pokušaj da se „sedi na dve stolice“: Mrak lebdi negde između angažovane drame o položaju Srba na Kosovu i Metohiji i žanrovski profilisane priče o izolovanoj porodici na udaru zlih sila. Ova dva segmenta filma nisu nikada do kraja prepletena kako treba, te ostaje žal što se Milić nije odvažio da film malo više gurne u pravcu žanra: završnica pokazuje da reditelj još kako ume da stvori napetost i razmrda nas upečatljivim scenama strave, pa je trebalo poraditi na tome da ovi elementi budu ravnopravnije zastupljeni i u prve dve trećine priče.

Mrak nije još jedna Dara iz Jasenovca, što će, verujem, odbiti one koji su očekivali pamfletski film o stradanju Srba. Drugi će, a među njima i ja, znati da cene to poigravanje sa svetlom i tamom. Milić se namerio da snimi filmsku metaforu o zlu i paranoji, o ljudima koji su izolovani i u stalnom strahu od onoga što donosi veče. Strah u njima je toliko jak da postaje teško razlučiti šta je stvarno a šta nije. Mrak se iz spoljnog sveta preliva u duše junaka, polako ih jede iznutra.

Albanci su potpuno uklonjeni iz priče, u smislu da se u njoj fizički ne pojavljuju. Oni su svedeni na pretnju koja vreba, a imenovani tek na samom kraju – u kratkoj belešci pre odjavne špice o Martovskom pogromu. Pripadnici KFOR-a idu linijom manjeg otpora ili slušaju naređenja (prvo Italijani, pa onda i Amerikanci), te nisu previše radi da poveruju Milutinu. Verujem da gledaoci neupućeni u događaje na Kosovu i Metohiji isprva takođe neće biti sigurni da li je teror pravi ili samo u glavama izmučenih, izolovanih Srba.

Tek će završnica filma pokazati da je strah bio opravdan. Albanski napadači i tada ne ulaze u kadar – ostaju u senkama, van vidokruga, ne konkretizuju se fizički, što poslednice njihovog delovanja ne čini manje razornim. Naprotiv. Ima nešto iskonski zlokobno u tim „neprijateljima bez lica“ koji vrebaju iz mraka. Dok su u Radovanovićevoj Enklavi prikazane obe strane, u Mraku je albansko delovanje svedeno na puku destrukciju (kako psihičku, tako i fizičku), pa je samim tim još jezivije.

Mrak je u redovnu distribuciju u srpskim bioskopima ušao na godišnjicu Martovskog pogroma, što je trebalo da dodatno skrene pažnju na ovaj film, ali ga je za prvi vikend pogledalo tek nešto više od 2.000 gledalaca (što je bilo dovoljno da se plasira na osmo mesto top liste najuspešnijih kino-naslova). Potvrdilo se ono što se ranije već znalo – prosečnog srpskog gledaoca ne zanimaju filmovi o stradanju Srba na Kosovu i Metohiji, ma koliko da su dobri.

To je, paradoksalno, tema koja podjednako (ako ne i više) odbija selektore stranih festivala. Pomenutu Enklavu Gorana Radovanovića je tokom 2015. pogledalo tek 22.434 gledalaca, što je brojka koju će Mrak, imajuću u vidu razultate ostvarene tokom prvog vikenda, teško moći da dostigne. To je zaista velika šteta, pošto Milićev novi film svakako zaslužuje mnogo više pažnje, baš kao i što zaslužuje da bude doživljen na velikom platu, u spasonosnom bioskopskom mraku.

Fotografije: Art Vista/Promo