Ovi filmovi su dobili nagradu Oskar, a nisu zaslužili, a nekih se više i ne sećamo

Kroz decenije nagrade Oskar iza nas, desili su se i neki naslovi i glumci koji svakako nisu trebali i morali da uzmu zlatnu statuu, ali tu smo gde smo.

Stara narodna kaže, mišljenje je kao dupe, svako ga ima, pa tako naravno da na svaki komentar “ovo nije zaslužilo Oskara” naći će se sigurno deset hiljada onih koji su spremni da napišu naučni rad o tome zašto je taj neki naslov najpodcenjeniji film svih vremena.

Ipak, postoje neki naslovi za koji se većina filmskog sveta i poznavaoca složiti da su nezasluženo došli do vrha, kako piše Index.hr.

Oskar za najprecenjenije filmove dobili su:

How Greens Was My Valley

Problem filma Džona Forda nije to što je on loš. Problem je to da se dan danas ne može meriti sa Građaninom Kejnom s kojim je delio kategoriju, a koji je s vremenom postao kultni klasik koji se navodi kao jedan od najuticajnijih filmova svih vremena.

Tako da ako tražite dokaz da osvajanje Oskara ne znači apsolutno ništa, ne tražite dalje od How Green Was My Valley koji danas znaju samo ljubitelji trivije jer ovu smo “nezaboravnu priču” prilično brzo zaboravili.

Ordinary People

Gledajući s razmakom, 1980. verovatno je prva godina kada se o oskarovskoj nepravdi uopšte javno raspravljalo.

Iako je teško u datom trenutku proceniti koji će film odupreti zubu vremena, “Raging Bull” Martina Scorsesea neupitan je filmski klasik, dok je drama o problemima porodice koja se pokušava nositi sa smrću deteta, uprkos temi i kvalitetu, uglavnom ostala zapamćena među pravim filmofilima, kao redateljski debi Roberta Redforda i film koji je lansirao karijeru Elizabet McGovern.

Out Of Africa

Osamdesete su bile vreme kada je Akademija razvila praksu nagrađivanja grandioznih filmova o životu u dalekim zemljama. Gandi, Platoon i The Last Emperor samo su neki od njih. Međutim, spomenuti filmovi imaju i drugu dimenziju koja opravdava njihovu nominaciju.

Out of Africa ima samo Meril Strip, a to je 1986. bilo i više nego dovoljno da mu dodele nagradu za najbolji film.

Crash

Te 2005. politika se na velika vrata vratila u Holivud, a lista nominovanih bila je prepuna “filmova s porukom”. Međutim, Akademija je glavnu nagradu odlučila dati uverljivo najgorem.

Iako su ga neki 2004. uvrštavali na liste najboljih filmova godine, mišljenja su se s vremenom drastično promenila i ovaj plitki osvrt na rasizam u Americi proglašen je najgorim oskarovskim filmom svih vremena. Čak se i sam redatelj Pol Hagis u jednom intervjuu osvrnuo na dodelu i priznao da njegov film nije zaslužio Oscara.

Iste godine u istoj kategoriji imali smo Brokeback Mountain, Munich i Good Night and Good Luck, od kojih svi redom i dan danas uživaju poštovanje filmofila. Crash se spominje tek na listama filmova koji nisu zaslužili Oskara i kad ga pogledate shvatite da to nije onaj Kronenbergov Crash u kom se ljudi lože na saobraćajne nesreće.

Shakespeare in love

Izmišljena priča o mladom Šekspiru i tome kako je napisao Romea i Juliju bez sumnje je simpatičan film. U najboljem slučaju pristojna romantična komedija koja je uprkos tadašnjoj popularnosti i solidnoj prođi na blagajnama, danas gotovo zaboravljena. Spomenemo je tek u trenucima kada raspravljamo o oskarovskim nepravdama.

S druge stane imamo Saving Private Ryan, jedan od najboljih ratnih filmova svih vremena. Potresnu ratnu dramu s uverljivo najbrutalnijim uvodom kakav dotad nismo videli na velikom platnu. 

Je li Ryan zaslužio Oscara nije čak ni pitanje (osvojio ih je pet), pitanje je ko su ljudi koji su zaključili da njih sedam (uključujući i onaj najbitniji, za najbolji film) treba završiti na adresi Zaljubljenog Šekspira i što to govori o ukusu članova Akademije.

Odgovor na ovo pitanje leži u najomraženijem čoveku Holivuda Harviju Vajnstinu koji je vodeći dotad najprljaviju oskarovsku kampanju osigurao pobedu filmu koji to realno nije zaslužio. I koliko god grozna kampanja bila, ostavila je neizbrisiv trag jer, nakon toga, diskretno vođene oskarovske kampanje preko noći su se pretvorile u neizdrživo cimanje, lobiranje i potkopavanje konkurencije.

The English Patient

Naravno da popularnost kod publike ne bi smela biti presudna kod izbora filmova koji dobijaju najprestižniju filmsku nagradu. Međutim, u nastojanjima da nagradu uruče filmu koji je to zaista zaslužio, Akademija se odlučila za film s najvećom pompom. Naime, Engleski pacijent je u to vrieme slovio kao film koji “morate pogledati”.

Morate? Ozbiljno? Zašto? Niko ne zna, jer Engleski pacijent i danas je ono što je oduviek bio – dozlaboga dosadna i neizdrživo razvučena romantična drama. Fargo i Jerry Maguire, s druge strane, ostali su filmski klasici od kojih svaki u svom žanru i dalje oduševljava publiku koja im se vraća ili ih tek otkriva. 

The Kings Speech

Radi se o filmu koji je bio i ostao jedan od onih koji je pohvalilo svaki od hiljadu kritičara koji su ga pogledali. Svi ostali ljudi na planetu držali su ga na hard disku sve dok ga jednog dana nisu slučajno obrisali.

Svi ćemo se složiti da bi jedno od merila trebalo biti i to da se film održi dalje od oskarovske sezone. Čak i ako ne volite Foresta Gampa na primer, i mislite da bi trebalo biti jedan od filmova na ovoj listi, film je nezaobilazan deo pop kulture. To definitivno nije slučaj s Kraljevim govorom koji je trebalo da ostane u senci daleko superiornije Društvene mreže, Inceptiona, trećeg nastavka Toy Story-a.

Dok drugi filmovi pretresaju potresne priče o gubitku, neizlečivim bolestima, porodičnim tragedijama i istorijskim događajima i ličnostima koji su zaslužili tretman na velikom platnu – ovo je film o mucanju. U redu, slojevitiji je od toga, ali radi se o jednoj od tih prepunih britanskih kostimiranih istorijskih drama na koje stari članovi Akademije otkidaju jer deluju uzvišeno.

Gandhi

Postoji li, objektivno gledajući, neki razlog da Gandhi ne osvoji Oscara za najbolji film? Ne. Kao prvo, radi se o hvaljenom filmu koji su 1982. mnogi kritičari uvrstili na svoje liste najboljih filmova godine. A kao drugo, vrieme je ponovno pokazalo da osvojeni i neosvojeni Oskari ne znače apsolutno ništa. 

No budimo realni, film Ričarda Atenboroua je očajno ostario. Od glume do zastarelog stila koji je izgledao “retro” čak i za to vreme, a kad sve zbrojimo i oduzmemo, bio je to dosadnjikav film o zanimljivoj istorijskoj ličnosti. 

Sve to na stranu, film je godinama izbledeo iz kolektivnog sećanja, a njegova konkurencija samo je dobila na važnosti. 

Za početak, Spielbergov E.T. 

U redu, neki će možda reći da se radi o dečjem SF-u koji, tradicionalno gledajući možda i nije zaslužio prestižnu nagradu, ali njegova pozicija u istoriji svetske kinematografije nemerljiva je. Nema te liste na kojoj će Gandhi biti ispred E.T.-ja. Štaviše, u tom je kontekstu čak i Tootsie važniji film, a briljantni Lumetov film The Verdict sa možda najboljom glumačkom izvedbom u karijeri Pola Njumana i dan danas je u top 10 najboljih sudskih drama svih vremena.