„Nije vreme za umiranje“: Spektakularni oproštaj od Krejgovog Džejmsa Bonda

Već znate kako to ide… Sve što ima početak, ima i kraj. Tako je došlo vreme da se oprostimo od Danijela Krejga u ulozi Džejmsa Bonda, prvog plavokosog tajnog agenta 007 i, još važnije, glumca za vreme čije „vladavine“ je ovaj nepresušno popularni šezdesetogodišnji filmski serijal doživeo najkrupnije promene. Pet filmova i petnaest godina kasnije, ovih oktobarskih dana smo u prilici da Krejga po poslednji put gledamo kao Bonda.

Nije vreme za umiranje (ironičnog li naslova u ovo kovid vreme!), dvadeset i peti film u serijalu (ako računamo samo „zvanične“ filmove iz kojih stoji Eon Productions, a dvadeset i sedmi ako dodamo i dve „nezvanične“ adaptacije), trebalo je da stigne u bioskope pre gotovo pune dve godine, u novembru 2019. godine, ali je premijera više puta odlagana: prvo zbog promene reditelja (Keri Džoži Fukunaga je zamenio Denija Bojla), a onda zbog pandemije.

Da li se toliko čekanje isplatilo? Odgovor na to pitanje nije jednostavan. Sa jedne strane, Nije vreme za umiranje je čistokrvni bioskopski film, spektakularan i „veći od života“, te ga svakako vredi iskusiti onako kako je i zamišljeno: na velikom platnu. Uz to, Krejg je ovim filmom dobio prigodan i spektakularan oproštaj od lika kojeg je otelotvoravao deceniju i po, njegovo viđenje Bonda je zaokruženo sa stilom i sa doslednošću koja poslednjih pet filmova čini jednom celinom koja ima početak, razradu i kraj.

Sa druge strane, ova „labudova pesma“ je svakako preduga (163 minuta je do sada najduže trajanje u istoriji serijala) i previše melodramatična za svoje dobro (dijaloške razmene Džejmsa i njegove izabranice su, naročito u drugoj polovini filma, toliko nezgrapne da je teško poverovati da je na scenariju radila i Fibi Voler Bridž). Po dometu, a gledano u okvirima Krejgove „vladavine“, Nije vreme za umiranje je ni tamo, ni ovamo: najnoviji naslov je svakako bolji od Zrna utehe i Spektre, ali primetno zaostaje za privim i trećim filmom (Kazino Rojal i Skajfol).

Prvi segment novog filma počinje flešbekom u čijem središtu je mlađana Madlen Svon i u kome se, na „mala vrata“, uvodi glavni negativac Lucifer Safin (efektno i napeto, osvežavajuće hororično – što i ne čudi imajući u vidu da Fukunagi to ide od ruke), da bi se radnja ubrzo prebacila u vreme neposredno nakon događaja opisanih u Spektri (2015): Bond je u zasluženoj penziji i uživa u društvu Madlen (Lea Sejdu – prva i za sada jedina „Bondova devojka“ koja je imala centralnu ulogu u više od jednog filma, a tek druga koja je postala „gospođa Bond“).

Sve deluje idilično dok naš junak ne odluči da posluša savet svoje supruge i poseti grob Vesper Lind, žene koja mu je mnogo značila i koju je izgubio u događajima opisanim u filmu Kazino Rojal. Tada se poseta drevnom italijanskom gradu Materi pretvara u akcioni spektakl začinjen izdajom… Pet godina kasnije, penzionisani Bond lenčari na Jamajci, sam i naizgled ostavljen od svih – što se menja kada ga poseti stari prijatelj, CIA agent Feliks Lajter (Džefri Rajt). Ispotavlja se da je svet još jednom u opasnosti i da može da ga spase samo jedan čovek… Naravno, taj čovek je Bond. Džejms Bond.

Prva polovina filma Nije vreme za umiranje odlično funkcioniše: uzbudljiva je i zabavna, a uz to smo u prilici da glavnog junaka sagledamo iz relativno novog ugla: Bond je sada otpadnik čije je mesto (i broj!) u obaveštajnoj službi zauzela tamnoputa opasnica koja misli da je bolja od njega (Lašana Linč kao Nomi, kočoperna agentica MI6). Bond više nije siguran gde pripada i kome može da veruje, pa se, bez obzira na reskir, vraća u špijunsku igru. Naredni segment se odigrava na Kubi, a u tom delu filma se, prigodno,  pojavljuje i prekrasna Ana de Armas u ulozi Bondove pomoćnice Pandore (seks izostaje – možda zato što za razmenu telesnih tečnosti nije bilo vremena, a možda i zato što Bond ne može da zaboravi Medlin – procenite sami), da bi se kulminacija odigrala na otvorenom moru, uzburkanom i opasnom, a sve to u opravdanoj nameri da se Bond dodatno motiviše i pripremi za veliko finale.

Nakon prva dva čina (Italija i Kuba), film počinje da gubi na momentumu. Demaskiranje glavnog negativca (nedovoljno iskoriščeni Rami Malek kao Lucifer Safin) stiže prekasno, a film, bez obzira na epsko trajanje, ne uspeva da Bondovom nemezisu udahne dovoljno dubine. Naslov filma poručuje da nema vremena za umiranje, a ispostavlja se da nije bilo vremena ni za razradu glavnog negativca – Malek se batrga koliko može, mada ne uspeva previše u nameri da se nametne kao neko od koga treba da strepimo.

Mads Mikelsen i Havijer Bardem su bili bolji i to je rezultiralo boljim filmovima. Malek je, paradoksalno, najbolji u početnom flešbeku tokom koga sve vreme na licu nosi masku. Kristof Valc reprizira ulogu Blofelda, s tim da njegovi glumački potencijali takođe ostaju neiskorišćeni, u čemu ne pomaže ni nategnut scenario koji se oslanja na previše proizvoljnosti i koincidencija. Rejf Fajns (M), Naomi Haris (Manipeni), Ben Višo (Kju) su tu kontinuiteta radi, mada su svakako mogli biti i uposleniji.

Nakon izuzetno melodramatičnog segmenta u Norveškoj koji film boji čudnim nijansama (treći čin), radnja se prebacuje na ostrvo smešteno između Japana i Rusije (četvrti čin) kako bi se jednom i zasvagda sve razmrsilo. Iskreno, moglo je sve to bolje i elegantije. U nameri da se štikliraju očekivana opšta mesta, uključujući tu i obaveznog ludog genija sa mračnom prošlošću koji se zarekao da će uništiti čovečanstvo, film u trećem i četvrtom činu povremeno sklizne i u nenamernu parodiju, a posebno su nevešto sprovedene u delo scene u kojima se pojavljuje lik koji se zove Matilda (više od toga ne smem da otkrivam, ali svi koji su film pogledali znaće o kome se radi).

Dogodi se i ono nedopustivo – Fukunaga ne uspeva da održi kontrolu i film u drugoj polovini na mahove postaje zamoran za gledanje, što je zaista veliki greh kada je u pitanju produkcija poput ove. Ipak, u konačnici, ako ponuđeno pre svega posmatramo kao oproštaj od Krejga i pripremu terena za sledeću eru, Nije vreme za umiranje može da prođe, tim pre što na relativno dostojanstven način zaokružuje priču plavog Bonda koji je sada definitivno i neopozivo penzionisan.

A šta sledi u narednom filmu… E, to je ono što je ključno i o tome ćemo, nadam se, diskutovati na ovom istom mestu kada za to dođe vreme. Mogućnosti su neograničene, a neke od njih deluju veoma uzbudljivo. Krejgu naklon i večna slava. Vreme je da se krene dalje.

Fotografije: Universal Pictures/MGM