Novi Almodovar je u bioskopima: Nema slave bez bola

Svaki novi film Pedra Almodovara je razlog za veliko filmofilsko slavlje. Malo je aktivnih reditelja njegovog kalibra i značaja, a Almodovar je jedan od onih retkih sineasta koji uspevaju da, valjda to niko neće pokušati da mi ospori, decenijama opstanu u samom vrhu evropskog i svetskog filma. Njegova filmska karijera počela je još 70-ih godina, da bi tokom sledeće decenije režirao čitav niz filmova koji su od njega načinili prepoznatljivo ime u rodnoj Španiji (Lavirint strasti, Mračne navike, Šta sam uradila da zaslužim ovo?, Matador, Zakon požude). Puno priznaje i međunarodna slava su mu se dogodili krajem osamdesetih i početkom devedesetih, kada su sa ogromnim uspehom prikazani njegovi filmovi: Žene na rubu nervnog sloma (1987), Veži me! (1989) i, posebno, Visoke potpetice (1991). Negde u to vreme, i naša publika je zavolela Almodovara, i ta ljubav traje do današnjeg dana.

Poslednjih desetak godina, nakon pune stvaralačke zrelosti tokom 90-ih, Almodovarova zvezda više nije onoliko sjajna kao što je bila ranije. To ne znači da i u ovom milenijumu nije bilo dobrih i zanimljivih filmova sa njegovim potpisom, ali teško je bilo ponoviti uspeh sada već klasičnih naslova iz zrele faze, kao što su Sve o mojoj majci (1998) ili Pričaj s njom (2001). Možda je poslednji zaista zadovoljavajući Almodovarov film bilo kontroverzno Loše vaspitanje iz 2004. godine, nakon toga su se zaređali naslovi koji su posedovali neosporne kvalitete, ali koji nisu uspevali da dosegnu one ranije visove. To se sada promenilo, pošto je pred publiku stigao najnoviji maestrov film: briljantna autobiografska drama Bol i slava.

Film Bol i slava (na španskom: Dolor y gloria) završni je deo neformalne trilogije koja je pre više od tri decenije započeta Zakonom požude (1986) i nastavljena Lošim vaspitanjem. U sva tri ostvarenja centralni likovi su filmski reditelji, a upliv autobiografskog u narativ je očigledan. U ovom odličnom trilingu upravo je Bol i slava film koji je najličniji i sveukupno najbolji. Zapravo, Bol i slava je svakako jedna od najboljih Almodovarovih režija u poslednje dve decenije i može se uvrstiti na listu deset esencijalnih filmova ovog autora.

Almodovar se hrabro ogoljuje u Bolu i slavi, na način na koji ranije nikada nije. Sjajni Antonio Banderas, koji je za ulogu u ovom filmu nagrađen u Kanu, tumači lik reditelja modeliranog po uzoru na samog Almodovara. Glavni junak Bola i slave, Salvador Maljo, živi u vernoj replici Almodovarovog stana, njegovo ime je anagram Almodovarovog, a Banderas u filmu, i to bukvalno, na nogama ima Almodovarove cipele. Ima tu i fikcije i umetničkih sloboda, naravno, ali u celini film odiše iskrenošću kakva se danas retko sreće. Taj spoj stvarnog i fiktivnog je snažan i gotovo omamljujuć, a Almodovar se ne plaši da progovori o svemu što mu je važno, ma koliko to preispitivanje bilo bolno.

Poznavaoci Almodovarove filmografije i biografije imaće na mnogo toga da obrate pažnju dok budu gledali Bol i slavu, reference i aluzije su brojne i sveprisutne. Da li je lik glumca Alberta Krespa zasnovan na starom Almodovarovom saradniku Euzebiju Ponceli? Svakako da jeste. Reference na burni Almodovarov život tokom 70-ih su česte (uključujući i intrigantnu ljubavnu priču koja epilog dobija u savremenom trenutku), ali priča seže mnogo dalje, fokusirajući se na Pedrovo, to jest Salvadorovo, odrastanje u siromaštvu, sa fokusom na dečakovo postepeno otkrivanje umetničkih i homoseksualnih sklonosti. Salvadorov odnos sa majkom (koju u mladosti tumači Penelope Kruz, a kasnije Hulijeta Serano) je jedna od ključnih u filmu i svakako je obilato zasnovan na Almodovarovim ličnim iskustvima. Sve to je dostojanstveno i majstorski uklopljeno u kaleidoskopski narativ sastavljen od parčića prošlosti, sadašnjosti i čiste filmske magije. Svakako, Bol i slava je pre svega Almodovarov pokušaj samopreispitivanja i, čak, terapije filmom, ali ga to ne čini hermetičnim. Priča 21. filma najslavnijeg španskog sineaste je univerzalna i sveobuhvatna, a istovremeno i ljubavno pismo sedmoj umetnosti, u kojoj Almodovar otvoreno progovara o svojoj fascinaciji filmom, uključujući naklone Feliniju (čije je remek-delo Osam i po veoma direktno inspirisalo ovaj film), i „pale idole“ Merilin Monro i Natali Vud. Krajnji rezultat je izuzetno dirljiv i višeslojan, prožet snažnim nabojima letargije i nostalgije, a istovremeno almodovarovski živopisan i melodramatičan. Bol i slava je testament reditelja koji u zrelom dobu svodi račune i koji je pritom još uvek ima šta da kaže i pokaže. U dve reči: izvanredan film.

Fotografije: Manolo Pavon