Novi srpski bioskopski hit: Prvo, pa „Zlatni dečko“
Prvi srpski film premijerno prikazan u novoj godini je sportska drama Zlatni dečko u kojoj naslovnu ulogu tumači mladi Denis Murić. Premijera debitantske režije Ognjena Jankovića upriličena je 11. januara 2022, a film je u redovnu distribuciju ušao dva dana kasnije i trenutno ga možete pogledati u bioskopima širom Srbije.
Imajući u vidu situaciju sa raspomamljenim omikronom, Zlatni dečko je odlično startovao u bioskopima – za prvi vikend ga je pogledalo 37.702 gledalaca (40.203 – uključujući i BiH), mada taj uspeh i ne čudi previše imajući u vidu da su Janković i ekipa snimili jedan izuzetno pitak i vizuelno doteran film koji pre svega privlači mlađe gledaoce. Iako koketira sa kriminalističkim žanrom, Zlatni dečko je primetno manje brutalan od, na primer, Južnog vetra, pa je samim tim i primereniji za tinejdžersku publiku.
Čak su i scene seksa (a ima ih nekoliko) urađene bez prevelike želje da se zagazi u eksploataciju, njihova snaga je u stilizaciji – ne u eskplicitnosti. Imajući u vidu početne razultate, čini se da će Zlatni dečko bez većeg problema dostići cifru od 100.000 gledalaca, pa samim tim i status „zlatnog“ bioskopskog hita. Sjajan početak godine za srpski film, nema šta.
Zlatni dečko iz naslova je talentovani mladi fudbaler Denis Marković (glumi ga Denis Murić) koji zbog bahatog ponašanja dobija šut kartu od velikog evropskog kluba za koji igra, pa je prinuđen da se sa svojim menadžerom Čakijem (Andrija Kuzmanović) i devojkom Dijanom (Alisa Radaković) vrati u Beograd… Denis se prepušta alkoholu, narkoticima i noćnim izlascima, dok Čaki neuspešno pokušava da mu pronađe novi klub.
Ali, tu nije kraj nedaćama. Kockarski dugovi primoravaju Čakija da svoja menadžerska prava na Denisa prepusti „žestokoj“ braći Soniju i Džoniju (Petar Strugar i Ljubomir Bulajić) koji, uz pomoć svog pajtaša Makija (Igor Benčina), preuzimaju brigu o nestašnom mladom fudbaleru i pokušavaju da ga, milom ili silom, osposobe za igru kako bi ga što pre „unovčili“ i ostvarili višemilionski profit.
Priča filma počinje in medias res, pa je isprva prilično teško, pogotovo ako ste u mrak bioskopske sale ušli bez određenih predznanja o zapletu, pohvatati sve narativne konce. Flešbekovi u početnoj trećini filma su tu da objasne kako je Denis dospeo tu gde je dospeo, kao i njegovu predistoriju odnosa sa drugim likovima, a narativ se stabilizuje u trenutku kada u priču zakorači bespogovorni Maki, sveže pušten iz zatvora, i kada njegov odnos sa mladim fudbalerom postane ključna narativna tačka filma.
Denis i Maki se, naravno, isprva ne razumeju i ne podnose, ali, kako se radnja odmotava, između njih se razvija prijateljstvo koje će obojici promenti živote. Scenario koji potpisuju Aleksa Ršumović, Vuk Ršumović i reditelj jeste skup opštih mesta, te nije teško predvideti pravac u kome će se radnja razvijati, s tim da je ukupan utisak (i tokom i nakon gledanja) preovlađujuće pozitivan. Zlatni dečko, naime, ima nekoliko krupnih aduta i ne preza da ih iskoristi.
Film su producirali Uglješa Jokić (O bubicama i herojima) i Ognjen Janković, te izvršna producentkinja Jelena Radenković (Kelti), uspevši da ponude bioskopski ugođaj na zavidnom nivou: Zlatni dečko je odlično snimljen i izgleda svetski, za šta je, uz Jankovića i producente, zaslužan i direktor fotografije Luka Milićević (posetiocima bioskopa odranije poznat po svom doprinosu hit komediji Taksi bluz). Janković i Milićević, zajedno sa scenografom Aljošom Spajićem i kostimografkinjom Jelenom Stefanović, stvaraju jedan moderan srpski film koji, bez obzira na određene neujednačenosti (pre svega scenarističke prirode), poseduje izuzetno upečatljiv vizuelni pečat i od Beograda uzima ono najfilmičnije.
Ako tome dodamo doprinos dizajnera zvuka Aleksandra Protića i kompozitora Nemanje Mosurovića, te atraktivan izbor postojećih muzičkih numera koje služe kao podloga za priču (moj favorit: pesma Fudbal u izvođenju novosadskog rok sastava Boye), Zlatni dečko u produkcionom pogledu može da parira evropskoj produkciji, i znatno je ispoliraniji od, na primer, tematski bliske Ekipe Marka Sopića. Janković, širem auditorijumu do sada najpoznatiji kao član hip-hop senzacije Beogradski sindikat, sve ključne filmske elemente vešto uklapa u svoj debi i stvara film koji će publika razumeti i voleti.
Naravno, tu su i glumci. Glavnu ulogu u filmu tumači mladi Murić, koji je kao dečak ostvario zapažene i hvaljene uloge u Ničijem detetu i Enklavi. Murićev glumački talenat je ključan da Zlatni dečko dobije na momentumu, pošto je neophodno da saosećamo sa glavnim junakom kako bismo na pravi način ispratili film. Murić i Benčina su odličan tandem, njihove glumačke energije su dobro udružene, pa tako spoj Denisa i Makija inicira najemotivnije trenutke u filmu.
Strugar i Bulajić su osvežavajuće drugačiji u odnosu na uloge u kojima smo ih do sada gledali – prvi je sveden i smiren, drugi svadljiv i kratkog fitilja: obojica upečatljivi i sigurni ispred kamere. Čaki, lik koga tumači Kuzmanović, uveden je kao veoma važan, čak ključan, a onda nestaje iz priče. Montažer Nikola Purić je trajanje filma sveo na ekonomičnih 100 minuta, tako da ćemo ostatak snimljenog materijala gledati u petodelnoj mini-seriji koja je već najavljena (verujem da će u seriji problem „Čakijevog nestanka“ i neke druge narativne neravnine i nedorečenosti biti ispravljene, baš kao što je to bio slučaj sa filmom/serijom Jedini izlaz).
Zlatni dečko je izrazito muški film, pa se stiče utisak da je par ženskih likova u njega ugurano gotovo na silu. Alisa Radaković je „nevaljala Dijana“, a Jovana Gavrilović je „dobra Sara“: njih dve se bore oko Denisove naklonosti, mada tom kraku priče nije dato dovoljno prostora da se razvije u dovoljnoj meri i istinski zaintrigira.
Vojnov i Bećković su u Jeseni samuraja, još jednom recentnom filmu o problematičnom sportisti, postigli gotovo savršen balans dramskog i humornog. Janković se u svom debiju traži, sa očiglednom željom da se dokaže na više polja: želi da istovremeno bude dopadjiv i relevantan, da ukaže na problem i da zabavi. Ta „klackalica“ ume da povremeno bude pomalo frustrirajuća, te se čini da bi bilo bolje da je Zlatni dečko jače prigrlio svoju žanrovsku suštinu. Iako se zaplet filma vrti oko sporta, scena fudbalskih utakmica nema puno u filmu – što je šteta, imajući u vidu da Murić dobro poznaje ovaj sport i da je pre snimanja trenirao oko pola godine kako bi se što bolje pripremio za ulogu.
Ipak, Zlatni dečko jeste veliko i dobrodošlo osveženje na zimskom repertoaru i ostvarenje koje zbog svojih kvaliteta zavređuje i dobija gledalačku pažnju. Veliki plus je što Jankovićev film nije kopija Južnog vetra (kako je po trejleru moglo da deluje) ili ranije pomenute Jeseni samuraja. U pitanju je film koji poseduje vlastiti identitet i ton, i koji dostojanstveno dribla ka golu.
Fotografije: Art Vista/Promo
