O cenzorskim metlama i čarobnjačkim grisinima: Prikaz specijala povodom 20 godina filmskog Harija Potera

„Vreme – tajnovita stvar je to“, može se pročitati iz krasnopisa na samom početku aktuelnog specijala skockanog i plasiranog povodom punih dvadeset godina filmske ispostave i varijacije Harija Potera. I zbilja, tako je – punih je dvadeset godina otkako je otpočela i posledična (sitnija) trauma potpisnika redova i pasusa koji slede pod krovom ovog teksta, a prouzrokovana ondašnjom delimičnom sličnošću sa upravo Harijem Poterom.

Umelo je da bude naporno i iritantno, najmanje stotine njih je osetilo potrebu da to iskaže i pojasni, ali taj ipak suštinski podnošljiv bol, dabome, nikako neće uticati na ono što će uskoro biti iskazano, a tiče se predočenog u pominjanom specijalu, naslovljenom Harry Potter 20th Anniversary: Return to Hogwarts.

Gle čuda, reč je o razgovornom i svečarskom specijalu osvedočenog i sigurnog pristupa, kroja i mustre, pri čemu se, a što je, dabome, savim legitimno, trguje nostalgijom kao uvek učinkovitom monetom. Nostalgija je prijatno i zgodno mesto našla u samom korenu popularne kulture, još od njenih formalnih zametaka, a isto, kanda, važi i za reciklažu, baš kao i za autoreciklažu kao njenu odanu posestrimu.

Imajući to u vidu, koga bi onda moglo da iznenadi ovo što ovaj, to se mora naglasiti, umešno sročen i ukomponovan, a, uz to, i produkciono ambiciozan, specijal upravo to nudi kao osnovu svoje ponude? Naprosto, probrano staro društvo se okupilo kako bi prodivanilo o prohujalim danima, ali i kako bi nas podsetili na bit privlačnosti filmskog dela mamipare zvane priče iz domena Harija Potera.

Živimo u eri beskrajnih nizova i ciklusa rimejka i ributova (novih početaka na starom temelju), te nije zgoreg iskoristiti ovu finu, okruglu godišnjicu da se stari konzumenti prisete ranijih darova, a da se, o istom trošku, privuku i novopridošli. U tom smislu, treba pomenuti da je (i) kod nas u jeku novi talas oduševljenja prozom DŽ. K. Rouling iz koje je izrastao i taj dugovečni filmski serijal, pa i prateći ogranak – Fantastične zveri…

Dakle, nema tu nikakvog iznenađenja, sve je to znalački i strogo orkestrirano, vešto posloženo i izmontirano, podeljeno u, reklo bi se, smislene celine, ima tu anegdota, nostalgije, nešto malo naknadne pameti, dovoljno efektnih pokušaja da se priči i čitavom tom fenomenu sada, dakle, pune dve decenije kasnije, podari i neki viši smisao, a ima i, sva je prilika, dogovorenih i kalkulantskih suza u samom finišu tog ponovnog okupljanja većine starih znanaca.

Okosnica je na udarnoj glumačkoj trojci, a potom i vrsnim zanatlijama koji su se smenjivali na poziciji reditelja, a što se već pominjanog produkcionog pakovanja tiče, lako se primeti da je na dosadašnjem uzorku ovo daleko najambiciozniji specijal ove sorte (specijal otvara scena velelepnog bala u izvornoj scenografiji na koji stupaju u međuvremenu poodrasli akteri i budući učesnici ovog programa), i u tom pogledu ovo delo umnogome nadvisuje ono što su nam nudili u ranijim radovima sličnog kova (recimo, u slučaju vidno svedenijeg ponovnog okupljanja glumaca i dela autorske ekipe sitkoma Prijatelji).

Iz prethodnog pasusa može se steći utisak da je ovaj specijal rad na svome mestu, što on većim svojim delom i jeste, sa svim neophodnim sastojcima kada se krene u ovakav nostalgičarski pohod na umove, srca, a nešto malo kasnije i novčanike i bankarske kartice poklonika i obožavatelja. Međutim, prateći trag one mudrosti primećene u prozi japanske spisateljice Banane Jošimoto koja nas je podsetila da „onaj ko je odsutan, još više je prisutan“, u oči zapada suštinsko odsustvo DŽ. K. Rouling, autorke knjiškog serijala i, samim tim, udarne igle i zamajca čitavog fenomena.

Istini za volju, u specijal je ubačeno i nekoliko njenih izjava iz arhive, pri čemu su oni u specijalu raspoređeni na uredne tranše, čime se onda stvara iluzija njenog postojanog učešća, ali nje ipak nema u udarnim prizorima – prizorima koji se tiču ponovnog okupljanja glumaca i ostalih. Da, može se reći da je ovde naglasak na filmskoj franšizi, ali svaka priča o tom istrajno vitalnom fenomenu Harija Potera manjkava je i porozna bez učešća autorke knjige bez koga ničega od potonjeg ne bi bilo; a pritom, i učesnici ovog specijala svako malo iskazuju divljenje i ukazuju na popularnost te proze.

Da podsetimo, Roulingova je u međuvremenu u velikoj meri „kenselovana“ (po srpski, izbrisana, uklonjena iz dobrog dela javnog i esnafskog života), a zbog transfobičnih izjava. To u priču o ovom specijalu uvodi i izrazito intrigantnu i značenjski potentnu dimenziju koja se tiče nove pošasti ponovo razgoropađene političke korektnosti, koja je kontaminirala i zaposela i nominalno zaštićeno polje slobode govora i mišljenja, a ovaj specijal, uz sva svoja svečarska i druga ograničenja, bio je i zgodna prilika da se barem neke od nepravdi upokoje i isprave.

Ovako, ostali smo sa gorkim ukusom u ustima, svesni da dokaze postojanja slobode treba tražiti negde drugde, možda ponajpre na planu ličnih i individualnih bitaka i postignuća. S druge strane, autori ovog specijala nisu propustili priliku da nas podsete na rečenicu iz neke od knjiga koja ukazuje na upravo suprotno od onoga čemu smo kao gledaoci tu metaforički prisustvovali – „Nije važno kako je ko rođen, već u šta je izrastao i šta je postao“.

To se, naravno, kosi sa spornom transfobičnom izjavom spisateljice, ali, što je važnije, to stupa u čeoni sudar sa onim na šta nas ovaj specijal podseća, a što bi moglo da predstavlja i samu idejnu i motivsku kičmu čitavog višekrakog projekta sa likom Harija Potera u samom središtu – svako od nas mora da ima slobodu da bude ono što jeste, uprkos okolnostima koje, a šta bi drugo i one radile, sputavaju i more. Pri čemu tolerancija mora da ostane i svojevrstan vid mazohizma koji nam nalaže da bez izuzetaka prihvatimo drugo i drugost (na nivou pojave, obličja, identiteta, svetonazora, slobode mišljenja i govora), ma koliko nam to naporno i zahtevno padalo.

Fotografije: Warner Bros. Pictures