O „Nebesima“, novom filmu Srđana Dragojevića: Tri gorke priče o čudima i čudacima

Srđan Dragojević je filmovima Mi nismo anđeli (1992), Lepa sela lepo gore (1996) i Rane (1998) obeležio devedesete godine prošlog veka, da bi nakon toga, pre tačno deset godina, snimio jedan od najvećih regionalnih hitova, u Berlinu nagrađenu Paradu. Naravno, bilo je tu još filmova, uključujući još jedan veliki komercijalni uspeh (Mi nismo anđeli 2, 2005), ali prve tri Dragojevićeve režije ostale su neprikosnovene i zauvek „zacementirane“ kao ostvarenja koja su obeležila i opisala jednu veoma turbulentnu deceniju u našim životima.

Da ovde dodam i jednu baš ličnu notu… Zbog Dragojevićevih Anđela (i Bajićevog Crnog bombardera) sam i zavoleo srpski film, a Lepa sela i Rane su tu ljubav samo produbila. Dragojevićev stil i izraz sam prepoznao kao nešto sebi blisko i sveže (i znam da nisam jedini koji je u svojim tinejdžerskim danima ili ranoj mladosti zavoleo njegove filmove), pa tako svaki novi naslov iz „radionice“ ovog autora čekam sa nestrpljenjem i radošču.

Naravno, nije tajna da je u Dragojevićevoj karijeri tokom prethodne tri decenije bilo uspona i padova, pa i nekoliko krupnih razočaranja. Čak sedam godina nakon Dragojevićeve prethodne režije (što je zaista prevelika pauza), Nebesa su stigla na repertoar bioskopa u Srbiji i, sudeći po dosadašnjim reakcijama, podelila javnost.

Treba istaći da novi Dragojevićev film svetsku premijeru imao letos, i to u okviru glavnog takmičarskog programa cenjenog Filmskog festivala u Lokarnu – što je po sebi garant da se radi o naslovu relevantnom u svetskim okvirima. Gledaoci koji su očekivali komunikativnu i lepršavu komediju, kao što su Anđeli ili (nešto gorča) Parada, biće razočarani. Nebesa su gledalački najzahtevniji naslov u Dragojevićevom opusu, film koji je pre svega snimljen za prikazivanje na festivalima i koji ne poseduje izraženi komercijalni potencijal.

Ovo je film u kome je Dragojević pokušao nešto novo i drugačije i Nebesa su, posmatrano iz tog ugla, hrabar potez. Iako se reskir nije u potpunosti isplatio, Dragojević ovim filmom jasno daje do znanja da još uvek ima šta da kaže i da je „živ“ kao autor. A to je od svega, možda, i najvažnije.

Nebesa su, po rečima samog Dragojevića, „hrišćanska alegorija o čudima“. Film se sastoji od tri segmenta smeštena u tri vremenska razdoblja. Scenario je nadahnut pričama danas gotovo zaboravljenog francuskog pisca Marsela Emea (1902-1967) i obilato kombinuje crnu komediju i društvenu satiru sa fantazijskim i fantastičkim.

Prvi segment Greh se događa 1993. i govori o poštenjačini Stojanu (Goran Navojec), izbeglici koji jedva sastavlja kraj sa krajem, kome se jedne večeri, na užas njegove supruge Nade (Ksenija Marinković), iznad glave pojavljuje oreol. U Milosti, čija je radnja smeštena u 2001, jurodivi Gojko (Bojan Navojec) postaje dvostruki ubica i biva osuđen na smrt – samo da bi u zatovoru doživeo neverovatnu transformaciju. Segment Zlatno telo odigrava se u bliskoj budućnosti, u 2026. godini, i govori o Juliji (Nataša Marković) u čijoj su galeriji izložene slike koje imaju moć da zasite one koji ih posmatraju.

Tri priče – tri čuda, i uz to mnoštovo čudnovatih likova koji nastanjuju ovaj mučni i surovi filmski svet.

Nebesa su film koji nikako ne treba sagledavati u realističnom ključu. Iako je očigledno da su delići naše istorije inkorporirani u scenario (pre svega veliko srpsko posrnuće tokom 90-ih, inflacija i sveošta propast zemlje, težak život izbeglica, uspon lažnih proroka i slično), Dragojević ne traga za odrazom u ogledalu. On iz prošlosti (a u trećem segementu i iz sadašnjosti) uzima ono što mu je potrebno, ali uz modifikacije i prekrajanja…

Na primer: delovi filma snimani u Skoplju su uklopljeni sa onima snimanim u Beogradu tako da deluje da se priča odigrava u jednom gradu (severno-makedonske građevinske ludorije se lepo uklapaju u sveopštu „iščašenost“ filma), a sličnih intervencija ima još. Ako Nebesa i jesu odraz, onda su odraz u ogledalu na vašaru koje izobličuje sliku, čini je grotesknom i izvitoperenom.

Okružen svojim dugogdišnjim saradnicima, uključujući producentkinju Biljanu Prvanović, direkora fotografije Dušana Joksimovića i montažera Petra Markovića, Dragojević je snimio film koji se vizuelno i stilski nadovezuje na njegov dosadašnji opus – od početka do kraja je jasno da je u pitanju film Srđana Dragojevića, s tim da je takođe jasno da se ne radi o pukoj reciklaži postojećeg već iskorak u novom smeru. Dragojevićeva mizantropija i britka komika su i dalje tu, ali u posve novom „pakovanju“.

Natprirodni element je veoma važan u Nebesima, sveprisutan je i omogućuje narativno eksperimentisanje. Dragojević je snimio film o čudima, pa je sebi dao potpunu slobodu u pogledu građenja priča. Greh je najduži segment, proteže se na gotovo čitavu prvu polovinu dvosatnog filma. Zaplet je jednostavan: umesto da se oduševi time što je njen suprug dobio oreol (pridodat uz pomoć veoma uverljivih kompjuterskih efekata), preduzimljiva Nada čini sve kako bi svog dobrog Stojana naterala na greh, a sve u očajničkim pokušajima da se reši „božijeg znamenja“ zbog koga ih svi u njihovom bednom izbegličkom naselju gledaju sa podozrenjem – oreol u mračnim devedesetim nije blagoslov, već prokletstvo.

Razmera društvene satire, mračne komedije i začudnog je dobro odmerena i, iako se Dragojević nimalo ne žuri (Greh je mogao biti kraći za nekih desetak minuta a da ne izgubi na snazi, naprotiv), prvi segment je dovoljno dinamičan i intrigantan da posluži kao dobra osnova za ono što sledi.

U sledećem segmentu Dragojević odlazi najdalje sa eksperimentom, otvoreno koketirajući sa natprirodnim hororom (središnji deo filma sadrži neke istinski jezive trenutke). U Milosti povremeno ponestane narativne punoće i razrade, s tim da ovo svakako jeste najambiciozniji segment filma. Dok je Greh lako pratiti i razumeti (isto važi i za treći segment), Milost je već znatno teža za razumevanje – ima u njoj puno začudnosti i fantazmagoričnosti, oseća se uticaj Polanskog i Linča. Meni se sve to veoma dopalo, pa mi je središnji segment, bez obzira na zamerke, najupečatljiviji i najzanimljiviji, a pozitivnom utisku doprinosi i Miloš Samolov u ulozi sveštenika-pokajnika koji, pod teretom čuda, i sam doživljava neočekivani preobražaj.

 U Zlatnom teletu, završnom delu ovog omnibusa, likovi iz Greha i Milosti se sreću u završnici koja jeste zanimljiva i razigrana, mada ne i u potpunosti zadovoljavajuća. Iako je jasno da gledamo fantaziju u kojoj je sve moguće, ima tu određenih nelogičnosti koje smetaju. Kako je moguće da likovi koje tumače Srđan Todorović i Ana Mandić nisu doživeli fizičku promenu tokom decenija koje su protekle između 1993. i 2026. godine? Zašto odrasla Julija tako upadljivo kotrlja slovo „r“ kada njena mlađa verzija (u tumačenju devojčice Sane Kostić) to ne radi? Zašto lik koji je 2001. bio beba četvrt veka kasnije izgleda kao da mu je četrdeset i nešto? Koja je poenta lika koji tumači Anđelka Prpić?

Narativno tkanje Nebesa se u dobroj meri para tokom tog trećeg čina, bilo je tu mesta za određene dorade i prepravke (od kojih je većina mogla biti rešena nešto agresivnijom montažom), ali ne treba biti preveliko zakeralo – Nebesa su pre svega fantazija, a u fantaziji je sve moguće.

Ono što je najvažnije kada govorimo o Nebesima jeste da je Dragojević u dobroj rediteljskoj formi. Sada bi bilo veoma važno da novi film snimi u narednih nekoliko godina, da ne čekamo 2028. ili 2030. kako bismo na velikom platnu pogledali njegovu sledeću režiju.

Naravno, sedma umetnost je jedna od najskupljih umetnosti, a našim autorima nije nimalo lako da prikupe potrebna finansijska sredstva za svoje projekte. Ipak, ohrabruje podatak da je naredni Dragojevićev projektat, Bilo jednom na istoku (po romanu Bodljikavo prase Džulijana Barnsa), već podržan od strane Filmskog centra Srbije.

Za zrelog i potvrđenog autora kao što je Dragojević je bitno da ima kontinuitet u karijeri i da publici novi film predstavi na svake tri ili četiri godine, pa se nadam da će razmak između Nebesa i sledećeg filma biti što je moguće kraći. Dragojević još nije ispričao sve svoje filmske priče, ali se nadam da će biti u prilici da to učini u godinama pred nama. Autor poput njega to svakako zaslužuje.

Fotografije: Andrej Bogatinoski