Gledao sam kandidata za Oskara u kom nije glumila samo još moja pokojna baba Stamena

Marty Supreme, iliti Marti Veličanstveni, konačno igra u domaćim bioskopima i gotovo je sigurno da će imati nekolicinu nominacija za Oskara.

Reč-dve o klikbejtu iz naslova…

Džoš Safdi, poznatiji kao jedan iz dvojca braća Safdi, koji više ne rade zajedno, u poslednjih par godina i par naslova navikao je filmofilsku publiku da iznenadi glumačkim kastingom, dajući glumcima, ali i ljudima iz sveta sporta, zabave i televizije, uloge koje ne očekujemo, a koje, nakon odgledanog filma, shvatamo da su jako uspele u konačnom proizvodu. Setimo se u filmu Uncut Gems The Weeknda, ali i Kevina Garneta u sjajnim ulogama. Naravno, neko će se iznenaditi i glavnom i odličnom ulogom Adama Sendlera u tom filmu, ali 2026. je, svi već znamo koliko je Sendmen veliki glumac, a ako ne znamo, onda ne pratimo šta se dešava u svetu filma.

Sa svojim novim filmom, Džoš Safdi je otišao korak dalje sa kastingom. Ili možda čak dva ili tri. Rešio je da, sem glavnog naslovnog junaka kog tumači Timoti Šalame, sve uloge podeli kako specifičnim glumcima, tako i raznim pojavama iz sveta šou-biznisa, za koje, na gomili, kad pročitate sva ta imena, budete u fazonu da nema šanse da sve to zajedno šljaka. A onda, nakon dva i po sata filma, ostanete razoružani koliko sve to ide zajedno.

Pa tako imamo Gvinet Paltrou, neočekivanu za ovaj prljavi svet braće Safdi (sama je priznala da nije imala pojma ko je reditelj filma kad ju je cimao), ali i novu it gen z girl upečatljivog imena Odesa A’zion, ali i Fren Dešner, čuvenu Dadilju iz istoimene serije. Pa onda tu je Tyler, The Creator, jedan od vodećih repera i muzičara današnjice, koji se oprobao u glumi, ali i biznismena Kevina O’Lirija, kome je Safdi prišao jer mu je trebao lik koji izgleda i ponaša se kao se**nja. Pa onda Ajzak Mizrahi, zaboravljeni modni dizajner iz 90-ih, pa je tu i Dejvid Mamet, čuveni pisac, pa Trejsi Mekgrejdi, čuveni NBA igrač, a onda glumačku ulogu dobija reditelj Ejbl Ferara (i razvaljuje koliko je jeziv), kao i čuveni mađioničar-komičar Pen Džilet iz dvojca Pen i Teler. Pa se onda pojavi Luk Menli, kog prepoznajemo iz nekog rendom TikTok klipa od pre par godina, da bi se onda vratio u svet autorskog filma i dao zapaženu ulogu mađarskom glumcu Gezi Rohrigu, kog znamo iz kultnog filma Son of Saul.

Otud i ovakav naslov teksta, jer ovakav fever dream kasting, očekivao sam zaista i moja pokojna baba da se pojavi. Međutim, nije sve to slučajno. Da, oni su svi tako nabacani jer će neki pametnjaković poput mene sve njih nabrojati i pisati o njima i samim tim stvarati hajp oko ovog filma, ali nije samo to. Svi oni svojim likom i fizički odgovaraju voom filmu i mislim da nikad pre nisam gledao film u kom su glumci birani zbog svog fizičkog izgleda, a da to nije bilo prosto i neukusno, već da sve te „njuške“ stvaraju jedan svet u kom pliva naš “pacovoliki” antiheroj. A kad smo konačno stigli do njega…

Naslovni veličanstveni Marti je hasler i stonoteniser u 50-im godinama prošlog veka iz Njujorka, koji misli da jeste, a ustvari želi da postane najbolji stonoteniser na svetu. Nadmen je, brz, ne toliko inteligentan koliko misli da jeste. Spreman je da sve, ali bukvalno sve, ostavi iza sebe da bi došao do cilja. A cilj je slava i dominacija u onome u čemu je najbolji. Na turniru u Londonu će pokazati koliko vredi i koliko je dobar, ali naleteće i na japanskog kolegu za čiji servis niko nema rešenje, pa će se tako naš Marti spremati za svetsko prvenstvo u Tokiju, gde će se truditi da se osveti protivniku. Međutim, ako ste mislili da je ovo klasičan sportski film, prevarili ste se. Marti dok trenira za svetsko prikuplja pare za put, ali i kaznu koju mora da plati, a na to se dodaju i problemi sa devojkom koja je trudna, a nije ni njegova (A’zion), mecenom koji mu nudi sponzorstvo, ali i da gubi u partijama (O’Liri), i švaleracija sa meceninom ženom (Paltro). U svemu tome naleće na niz prepreka i situacija koje su, koliko smehotresne, toliko i indukuju kod gledaoca napade anksioznosti i nervoze, baš kako to Safdiji najbolje rade. A Marti je, jednom rečju, kreten koji vas u 99 odsto slučajeva jako nervira, ali onih 1 posto vas tera da vidite šta sledeće ide i da li će se ovaj mali pacov na kraju izvući i dovući do svetskog prvenstva.

Tu na scenu ulazi Timoti Šalame. On daje 100 posto sebe u ovoj ulozi. Toliko da, ako kojim slučajem (kao ja, npr.) niste bili fan ovog glumca, upravo se i s tim osećanjem on igra, stvarajući ovaj lik. Jer sav taj animozitet koji sam lično imao prema njemu uspeo je da kanališe u ovom liku, stvarajući jednog antiheroja za sva vremena, na tragu onoga što je De Niro radio sedamdesetih i osamdesetih kod Skorsezea u filmovima Mean Streets ili King of Comedy. Svakako, ceo ovaj film je velika posveta Skorsezeu, a i sam glavni junak se zove, jelte, Marti.

U prethodnim godinama, dobijajući nagradu za film Beautiful Boy, Šalame je izjavio kako je želeo kao mlad da bude sportista i da mu je uzor bio Lebron Džejms. Gledajući ovaj film i njegovu priču o američkom snu i uspehu, koji, kako su nas raniji američki filmovi naučili, svaki stanovnik ima pravo da sanja, ma koliko bio on dobar, loš ili zao, setio sam se konekcije sa košarkašem Džejmsom, jer lik Martija upravo ide u tom pravcu. Ne samo da bude najbolji, nego da bude i taj pun sebe, gotovo pa negativac za sve one koji ne navijaju za njega, a sve zbog šoua, uspeha, publiciteta i vrha. A u više navrata su nas američki sportisti prethodnih decenija učili da sve to mora da ide zajedno i da skromni, marljivi radnici teško dolaze do svog spotlighta sve dok su tu ovi lajaviji, željni svega. Upravo o tome želi da progovori i Safdi dok stvara ovu priču.

O američkom sportu, Americi i snu, i kako to izgleda na tom vrhu, odnosno, ako ne na njemu, na putu dok se na njega penješ. A na tom putu, kad nije uspeh, onda je haos, a haos je nešto u čemu se Safdiji najbolje snalaze, pa i te svoje haotične likove vole i prave ih tako da i mi nađemo ono nešto ljudsko u njima.

Na kraju, zajedničkim snagama, Šalame i Safdi, ovog puta samo Džoš, stvorili su veliki američki film i lika koji će se pamtiti i citirati u narednim godinama. Šalame je trenutno jedan od glavnih favorita za Oskara, ali ima još vremena do tih nagrada. Ipak, mnogo važnije je što je film već sad stekao taj „must see“ hajp, koji je ovog puta veoma opravdan. Uz sve to moramo dodati i fantastičnu muziku za film koju je radio Danijel Lopatin, kao i korišćenje velikih pop hitova 80-ih, koji su zadivljujuće sjajno čučnuli u Njujork 50-ih. Verovatno jer i 50-ih i 80-ih a i danas, kako kaže pesme grupe Tears for fears – Everybody wants to rule the world.