Ovi pisci mrzeli su filmske adaptacije svojih dela

Adaptacija knjiga u filmove nije ništa novo, a isto tako ni razočaranja romanopisaca u ono što na kraju stigne na veliko platno. Ima onih autora koji su se pobrinuli da bude po njihovom tako što su i sami učestvovali u procesu proizvodnje filma, ali ima i onih koji nisu bili nimalo srećni rezultatima.

Ovo su neki od najpoznatijih slučajeva pisaca koji se uopšte nisu slagali sa rediteljskom vizijom i ostvarenjima sedme umetnosti koja su proizašla iz njihovih dela.

Bret Iston Elis – Američki psiho (2000)

Ovaj roman često se spominje zbog toga koliko je težak za čitanje i detaljno se psihološki analizira. Iako je u filmu Kristijan Bejl ostvario ulogu za pamćenje, Bret Iston Elis smatra da je promašena suština njegove knjige i da se ona i ne može preneti na veliki ekran na pravi način.

Kaže da knjiga nije o japijima, preterivanju i nasilnim ubistvima, već o svesti o tome šta je u uopšte važno. Takođe, čitaoci nisu sigurni šta se zaista desilo, a u filmu ipak vidimo Bejtmena kako ubija ljude.

Alan Mur – Nadzirači (2009)

Alan Mur je poznat po tome da je protivnik bilo koje vrste adaptacija i da mu se ne sviđa nijedno filmsko ostvarenje koje je rađeno na osnovu njegovih grafičkih romana. Ima navoda da mu se dopao scenario za ovaj film, ali je nakon njegovog izlaska više puta ponovio da je razočaran rezultatom i da je u pitanju još jedna superherojska sapunica.

Entoni Bardžis – Paklena pomorandža (1971)

I knjiga i film su dugo bili uzroci šoka i negativnih reakcija zbog prikazivanja scena nasilja i drugog eksplicitnog sadržaja. Iako je Kjubrik pokušao da se drži knjige koliko može prilikom adaptacije, Bardžis je na kraju zamrzeo film. U njemu se skupilo razočaranje povodom reakcija publike, te je film proglasio radikalnom revizijom svog dela i prestao da ga brani pod naletima napada.

Truman Kapote – Doručak kod Tifanija (1961)

Kapote nikada nije imao problem da kaže šta misli i, iako je u pitanju jedan od najvoljenijih filmova svih vremena, tako je za ovaj film više puta izjavio da ga ne simpatiše ni najmanje. Nije ostvarena njegova vizija – umesto Merilin Monro izabrana je Odri Hepbern, a kasnije su napravljene brojne izmene koje uopšte nisu bile po njegovoj volji i zato je mrzeo uspeh filma.

Stiven King – Isijavanje (1980)

Verovatno i najpoznatiji ovakav slučaj – King i Kjubrik se uopšte nisu slagali oko toga šta je srž ove priče. Kingu se nije dopadao način na koji je Džek Nikolson prikazao Džeka Torensa, jer on ne izaziva ni najmanje simpatije kod gledalaca. Za film je rekao da je „poput lepog automobila bez motora” i svi oni koji su čitali knjigu i gledali film razumeće kolike su razlike između ove dve verzije iste priče. Svejedno je u pitanju jedan od najvoljenijih horor filmova svih vremena.

Izvor: Screen Rant

Naslovna fotografija: Warner Bros.