Padajmo, pad nam ionako ne gine!: Kritika mini-serije „WeCrashed“
Iako sa jedne strane i to sve češće praćenje novih i novih serija ovog ili onog tipa, kalibra i podusmerenja svako malo zaliči i na kuluk bez konca i kraja, isti nas „arbajt“, naravno, posebno, u slučaju najuspelijih ili barem dovoljno osobenih serija podseća i na moć, suštinu, kao i one najpostojanije i najvrednije mehanizme pripovedanja. I to u širokom smislu uzev. Katkad i samo podsvesno stupamo u te česte prilike da krenemo da preispitujemo šta je to ono esencijalno privlačno i značajno kada je reč o pripovedanju kao nakani, potrebi i datosti.
Sve upravo nanizano u ogromnoj meri odnosi se na jednu od najboljih novih anglosaksonskih dramskih serija u ova četiri meseca tekuće godine – WeCrashed, koju je u propagadnom aspektu onima manje strpljivima najlakše pojasniti kao mini-seriju od osam epizoda u kojoj udarne uloge tumače holivudske vedete En Hatavej i Džared Leto.
Na svu sreću, to nije ključni adut pomenute serije (tim pre jer je Leto u poslednjih desetak godina izborio i čvrsto drži možda i sam tron nepotrebno prenaglašene i, dakle, poprilično iritantne i nesuvisle glume), jer WeCrashed, zasnovana na istinitim događajima, na prvom mestu pažnju usmerava upravo na lepotu i važnost umešnog pripovedanja, pa bilo to i u inicijalno ne izrazito prestižnoj formi osmosatne televizijske/striming serije.
WeCrashed prati isprva zametak, a potom i vrtoglavi uspon, pa onda i prirodni posledični krah start-ap mudrolije zvane WeWork, koja je donela nekakvu, manje ili više potrebnu revoluciju u domenu deljenja radnog prostora, ali, na veliko zadovoljstvo, kanda, ogromnog dela svog gledateljstva, već očaranog i onog tek budućeg, ova serija zadire znatno dublje od polazne faktografije i tog osnovnog i okvirnog zapleta.
Sam zamajac priče nikako nije bez čari i potencijala (u krajnjem slučaju, da nije tako ne bi ni bilo ovako i, između ostalog, i budžetski-produkcione ambiciozne serije upravo na tu temu), ali WeCrashed zapravo oduševljava upravo na konto te odvažne i usredsređene vere u moć starog šnita, preciznije, u povratak žiže pripovedanja na likove koji nisu samo eksponenti priče i događaja koji je čine, nego i potporni stubovi i neosporni fokus čitave naracije.
Jednostavnije govoreći, Adam i Rebeka Nojman nisu samo živopisne pojave u smislu tipskih ilustracija novomilenijumskih opsenara i zamlata karakterističnih za ovo doba hitrih i poroznih istina, saznanja i rešenja, već su ponajpre punokrvni antijunaci koji ukazuju na neprolaznu univerzalnost suštinski nepopravljivih slabosti u ljudskoj prirodi, te ih je kao takve lako osuditi, odbaciti i prezreti, ali ih je ipak još lakše razumeti u svoj toj svojoj ipak lako uočljivoj ranjivosti i površnosti.
Adam je mag krupnih reči, bezobrazluka, bezočne prodornosti, hladnokrvni manipulator i, nadasve, nepopravljivi sanjar, koji snove često meša i izjednačava sa nesputanom i nepokolebljivom gramzivošću, dok se Rebeka istrajno rve sa vlastitim narcizmom koji, pa, kako to i obično biva, brzo dijagnostifikuje težak manjak samopouzdanja. Ona je još i opsednuta sopstvenom nesvakidašnjošću (recimo, slično liku koji u Ljubavi u Barseloni Vudija Alena tumači Skarlet Johanson), što se manifestuje kroz njen poriv za glumom, za koju je evidentno izrazito netalentovana, kao i za sveprožimajuću potrebu da bude shvaćena kao ozbiljna, preduzetna intelektualka, gle čuda, uz ne previše istinskih osnova za tako nešto.
Kao takve, zbilja ih je lako pojmiti u tom njihovom stalnom raskoraku, teškoj i zjapećoj praznini koju onda ni novogovor lajfkoučing/NLP praznoslovlja, niti sumanuto riskantni poslovni maniri, kao i sirotinjska opsesija nepotrebnim i jalovim glamurom, te neumerenim trošenjem u trenutku kada se do krupnog novca i bogastva stiže ne mogu da prikriju ili bace u drugi, treći plan… Uz to, autori serije koren pohlepe ne mapiraju u nasleđu ili onome društveno uslovljenom, nego ga prikazuju kao pokretačku snagu koja izvire iz biti prirode protogonista tog komplota.
Priča je, možda i očekivano, ispričana vrtoglavo nelinearno, sa podosta flešbekova i temporalnih skokova i elipsi koje će kasnije znalački biti dopunjene i stavljene u pogon i svrhu celine, tako da se i sama povest u ovom obliku čini znatno uzbudljivijom nego što zaista jeste. En Hatavej je ovde ostvarila ulogu života, svu u valerima i diskretnim menama, dok je Leto iznenađujuće ubedljiv, možda i stoga što svog Adama igra na samoj razmeđi između drske karikature (nalik liku Sendlerovog Zohana iz briljantne komedije Ne kači se sa Zohanom) i implicitne empatije prema „junaku“ kome suštinske pomoći nema i ne može ni biti.
Time je istovremeno negde opisan i opšti duh ove izvanredne serije, znakovite i dinamične, a kao kontekst i referencu na umu treba imati da su na seriji na važnim kreativnim pozicijama radili i Glen Fikara i Džon Rekua, napokon ponovo u vrhunskoj formi, te možda onda ni ne bi trebalo da začudi povremena asocijacija na ton i zavodljivost koju ovde prepoznajemo, a pamtimo i iz njihovog filmskog remek-dela Volim te, Filipe Morise.
Dakako, nikada i nipošto ne treba leteti pred onu poslovičnu rudu, ali negde pred poslednje dane decembra lako se može ispostaviti da je posve tačan bio sadašnji sud koji veli da je uz Tokyo Vice Majkla Mana, WeCrashed najbolja nova serija u tom rangu i tom „folderu“ u čitavoj 2022. godini.
Fotografije: Apple TV+/Landmark Media
