Piši (ili ipak bolje ne) ponekad dva-tri reda: Kritika serije „The Girl From Plainville“

Kako mediji prenose, buja peticija kojom se sada zahteva uklanjanje i u bioskopima rado gledanog i kritičarskim pohvalama propraćenog povratka reditelja M. Najta Šjamalana u autorsku i zanatsku formu, hit-filma Split od pre nekoliko godina, iz ponude Netfliksa, a na konto lakoće i neozbiljnosti sa kojom, po sudu potpisnika, ovo ostvarenje prikazuje mentalni i psihički poremaćaj podvojene/umnožene ličnosti.

Pričekaćemo, stoga, da vidimo kako će kroz, recimo, par godina po toj osnovi stajati i proći premijerna mini-serija naslovljena The Girl From Plainville, urađena po naširoko poznatom istinitom događaju i slučaju, budući da prikaz problema mentalnog zdravlja (ovog puta kod omladinaca) čini jako važan deo njene motivsko-tematske polazne arhitektonike.

The Girl From Plainville po pitanju zapleta i događaja koje prati tiče se slučaja tada osamnaestogodišnje Mišel Karter, i zvanično optužene za ubistvo iz nehata, a po osnovi toga što su je opteretili za navođenje svog takođe mladog dečka na samoubistvo i to putem SMS-poruka, dakle, komunikacije iza koje ostaje digitalni trag. Priča serije se, uz podosta (doduše, očekivanih) flešbekova i dovoljno veštog širenja vizira naracije, zahvaljujući čemu se ritmično, iz epizode u epizodu saznaju nove pojedinosti i otkrivaju dodatni aspekti ovog iznimno višeznačnog slučaja, drži faktografije, pri čemu autori staloženo iznose činjenice, dok je na gledaocima da sami poređaju implikacije tog događaja po ličnom osećanju za prioritet.

Povezani članci

Otkrivamo deo programa 28. Festivala autorskog filma

Tribina o filmu „Kristina”: Ljubav – ako je ikako moguće…

U tom pogledu, The Girl From Plainville nije striktno gledano sudska drama, posebno ne ako se iz vida ne izgubi obilje iznetih potvrda da je autorima bilo iztrazito važno i da pruže prekopotreban širi kontekst, i da dobace do barem nekakvog pojašnjenja na pitalicu „zašto“, i da ukažu na krhkost mentalnog zdravlja ljudi, a osobito mladih danas, baš kao i da ukažu na varljivost zakonskih reperkusija kod tako fluidnih slučajeva, odnosno, do koje mere i granice se mi danas možemo osloniti na ustaljeni koncept krivične odgovornosti.

U tom pogledu, The Girl from Plainville je i kvalitetan i značajan rad iz domena televizijskih serija; mimo toga, očigledno je da je tu reč i o zanatski uspelom proizvodu za širu konzumaciju i distribuciju, te ova serija mora biti pohvaljena i kao sasvim zaokružen glavnotokovski rad na ponovo oživelu fasciniranosti istinitim slučajevima sa fatalnim ishodima.

Autori zavređuju i reči hvale na račun tihe elegancije sa kojom stižu do tačke ravnoteže između najmanje četiri važna kraka – vernosti faktografiji, svesti o ambivalentnosti dobrog dela priče, suptilnosti i taktilnosti sa kojima se pristupilo prikazu mentalnih i psihičkih tegoba u tom osetljivom i prevratničkom uzrastu, kao i izbegavanju bilo kakve relativizacije užasa kojima je ova priča bremenita.

Na dosadašnjem uzorku, autorski tim serije se suvereno nosi i sa ako ne opšte poznatom, a ono lako dostupnom činjeničnom dimenzijom tog slučaja, a posebnu vrednost predstavlja čitav niz znalački udenutih finesa u prikaz te priče o Mišel Karter i zlosrećnom Konradu, kao i njihovim porodicama i široj sredini u tom, gle čuda, klaustrofobičnom mikro-kosmosu malenog američkog grada.

„Plainville“, u prevodu „običan, neugledan grad“, zbilja jeste ime poprišta radnje tog slučaja, ali je indikativno i u širem smislu, jer je jasno da je ovde jedan od ciljeva bio da se nenametljivo i bez upadljivije didaktičnosti ukaže na opštost i univezalnost te priče, koja se, dakle mogla desiti i drugde; tako u prvom kadru prve epizode okom drona gledamo geometrijski predvidljive i „urimovane“ ulice sa gotovo istovetnim porodičnim kućama.

Osim toga, izrazito je uspeo i tretman postojeće muzike, koja posluži i za kinestetski najupečatljivije scene u dosadašnjem toku ove serije – recimo, u četvrtoj epizodi tako prisustvujemo krajnje uspelom prikazu trenutne Mišeline fantazije kada joj se uz zvuke starovremenskog soft-rok hita pričini tada već upokojeni i nekada voljeni Konrad sa kojim ona onda uzneseno zapeva i zapleše po ulici. A, naravno, treba dodati da je i glumački ansambl u neosporno dobroj formi – to se ponajpre odnosi na El Fening, kao i na mladog Koltona Rajana, te Kloi Sevinji, Aju Keš, Keija Okoina…

Iako vešto urađena, ogromnog potencijala i za nefilmske analize, pa stoga i šire značajna, ovo nije serija lišena izvesnih nedostataka; u tom smislu, na prvom mestu čini se da je osam epizoda od oko 50 minuta trajanja ipak preširok okvir za tu priču i taj slučaj, a, uz to, a možda i kao posledica upravo tog viška, u prvih nekoliko epizoda autori upadljivo tragaju za istinskim fokusom povesti koja se, sama po sebi, račva u podosta idejnih i značenjskih rukavaca. Mimo toga, ovo je prilično dobra serija sa, ne zaboravimo na to, lako uočljivim potencijalom za transgeneracijski iskorak ka obično udaljenim starosnim grupama unutar projektovane publike.

Fotografije: Hulu