Da li je ovo najpoznatije pitanje u istoriji filma: 30 godina kasnije i dalje proganja publiku širom sveta

Na dan, 22. septembra 1995, premijerno je prikazan film Se7en (ili Seven) — jedno od najuznemirujućih, najmračnijih kriminalističkih ostvarenja devedesetih.

I gotovo odmah nakon završne scene publika je ostala šokirana jednim pitanjem koje se pretvorilo u bitan momenat pop kulture: „What’s in the box?“.

Tri decenije kasnije, ovo pitanje i dalje odjekuje – ne samo zbog svoje groteskne stvarnosti u kadru, nego i zbog svih tema koje film otvara: moralna propast, greh, kazna, ali i nemoć pojedinca u svetu koji je korumpiran, prljav i nepopravljiv.

O čemu je Se7en

Film režirao Dejvid Finčer, scenario je napisao Endru Kevin Voker. Glume Bred Pit kao detektiv David Mils, Morgan Friman kao njegov partner, veteran Wiliam Somerset, Gvineth Paltrou kao Millsova supruga Trejsi, i Kevin Spejsi kao misteriozni serijski ubica poznat kao John Doe.

Radnja je smeštena u anonimni veliki grad, mesto gde je kriminal postao rutina, gde je moralna dekadencija nevidljiva, ali sveprisutna. Somerset je detektiv na rubu penzije, razočaran stanjem sveta, dok Mils dolazi s idealizmom i besom, željan akcije i pravde. Njih dvojica zajedno tragaju za čovekom koji svoju mizantropiju i osvrt na ljudsku slabost projektuje kroz pribegavanje sedam smrtnih grehova: pohlepa, bludnost, zavist, gordost, proždrljivost, lenjost i gnev. Svako ubistvo je groteskno, simbolično, čudno „umetničko“, ali ne toliko da prikriva surovu stvarnost već upravo suprotno, budi osećaj da tama postoji i van kadra.

Kraj filma — i taj čuveni paket koji stigne na odredište — je scena koja se pamti više nego neki celi filmovi. Iako nije prikazano vizuelno (sprečeno da bude previše eksplicitno), impliciranje sadržaja kutije je toliko snažno da svaka sledeća generacija koja gleda film zna kutiju, zna “šta je u kutiji”. I pitanje „What’s in the box?“ postalo je način da se razgovara o filmu, o hororu, ali i o granicama filmske umetnosti.

Budžet je bio oko 33-34 miliona dolara, što za taj žanr i taj nivo nasilja i mračne atmosfere nije bilo ni malo. Film je na test projekcijama imao prosečne reakcije. Mnogi su bili skeptični zbog nasilja i suočavanja s toliko mračnim sadržajem. Ipak, Se7en je postao sleeper hit, sa priznanjem kritike i uspehom na biletarnici — prihod od preko 327 miliona dolara širom sveta. Kritičari su pohvalili glumu (Friman, Pit), režiju i scenarij, naročito završnicu u kojoj SPOILER ALERT, saznajemo za smrt Milsove supruge, što se i dalje smatra jednim od najšokantnijih obrta u istoriji film.

Film je originalno imao problem da dobije „kraj“ koji bi studio prihvatio. Finčer je insistirao da kraj bude mračan i ne oslobađajući, što je uključivalo paket sa sadržajem koji nikada nije direktno prikazan.

Scena u kojoj detektivi otkrivaju žrve je pažljivo dizajnirana: svaki slučaj, svaka lokacija mračna, praćena kišom, atmosferom propadanja grada. Kiša se koristi ne samo kao vremenska nepogoda, nego kao simbol moralne truleži.

Morgan Friman kao Somerset daje lice mudrosti i cinizma, nekoga ko je video previše i verovao premalo. Ta uloga je donela potvrdu njegove sposobnosti van uloga koje su vizuelno glamurozne — počeo je da bude percipiran kao lik čije prisustvo nosi težinu i autoritet.

Bred Pit, tada već popularan, ovim filmom potvrđuje da može da igra karaktere sa dubinom i emotivnim konfliktom, ne samo lepotu i harizmu.

Kevin Spejsi kao John Doe je centralni antagonist čija hladnokrvnost, intelekt i filozofski ton naglašavaju koliko film nije „samo horor“, nego moralni i psihološki triler.

Zašto Se7en i danas rezonuje

Tri decenije kasnije, Se7en izgleda nekako savršeno izvan vremena. Ne povezuju ga direktno sa tehnologijom – nema previše mobilnih telefona, nema društvenih mreža – ali osećaj propadanja, nepravde i moralne korupcije je i dalje aktuelan. Film nam pokazuje da je zlo često banalno, da je strah od sopstvenog nemorala moćniji nego vidljiv zločin.

„What’s in the box?“ nije samo pitanje završne scene — to je pitanje koje ostaje da lebdi: Šta sve skrivamo? Šta radimo kad nam je neprijatno? Šta ne želimo da prizovemo u svetlost?