POPreko o… „My Brilliant Friend” S3 (HBO Max)

Pretpostavljam da smo se okupili oko treće sezone My Brilliant Friend, a i ovog teksta, zato što nas zanima šta se dalje dešava u životima dvaju Napuljki, Elene i Lile.

Napravljena prema bestseler serijalu Elene Ferante (jeste teta, nije teta…) i za televiziju adaptirana od strane Saverija Kostanca, autora festivalskih hitova The Solitude of Prime Numbers i Hungry Hearts, My Brilliant Friend, iz nekog razloga nije, ili se meni tako čini, svetski hit koji zaslužuje da bude. Kao The Crown. Ili Killing Eve. Ili Squid Game.

Iako se radi o vrrrrlo mejnstrimnom materijalu, vrlo raskošne produkcije i scenografije, sa trenutno popularnim „ženskim temama” emancipacije, razbucavanja patrijarhalnosti i seksualne ravnopravnosti, My Brilliant Friend nekako ne ulazi u nagradne bubnjeve popularnih takmičenja poput Golden Globes, Emmy ili BAFTA. Pa čak nemam utisak da je i u Srbiji to serija koja se gleda, koju žene gutaju, koja je povod razgovorima i diskusijama.

Da li je moguće da uprkos energiji koju glavne junakinje poseduju i prilično burnim rušenjima konvencija, My Brilliant Friend ostaje „samo” nostalgična razglednica iz „lepih vremena” slikanih na „vrlo lepim lokacijama”. Zar je moguće da se MBF prati kao kvazi-sapunica (nije da mi srce nije zaigralo na tu pomisao svaki put kada se za stolom okupilo više od 10-ak likova) koja, u najboljem slučaju, vrši neki tihu i intimnu emancipaciju svojih gledateljki ili, pak, možda deluje i malo prevaziđeno iz vizure moderne žene (pa i one „sa Balkana”). Moguće je, što da ne. Meni, kao muškarcu, to se čini i najmogućnijim. Zapravo, da budem skroz iskren, ja je tako i gledam. I kao takvu najviše volim.

Da, Elena i Lila, dve vršnjakinje koje stasavaju u jednoj od najkonzervativnijih sredina Evrope tokom pedesetih i šezdesetih, za koje je već i odlazak u školu bio ozbiljna emancipacija, a odlazak iz „rodnog kraja” prizivao povike „Maria Magdalena!”, vrlo su nam emotivno demonstrirale šta za jednu ženu znači bekstvo iz društvene rutine, kao i koliko je u tom procesu značajna „ženska podrška” (naročito kada izostane). Prilično sam siguran da dobar deo žiteljki Srbije, od velegrada na vodi do žitorađa, i dalje plaća sličan danak zaostalom ustrojstvu i gledajući ovu seriju utvrđuje koliko decenija kaska za svetom. Ali, iako su sve to važne stvari, za oba gledalačka pola, one nisu razlog zašto i sebi i bilo kome preporučujem ovu seriju.

My Brilliant Friend je soft-melodrama o dve lepe mlade žene iz egzotičnog kraja koje stasavaju u burnim društvenim vremenima. Ali u isto vreme, i bez tog egzotičnog kraja i bez tih burnih vremena, njih dve, samo njih dve su dovoljne. Ferante je, pretpostavljam, postavila odlično svoje dve junakinje kao večite rivalke, koje isijavaju podjednako ekspresnom željom da otruju jedna drugu, koliko i da skoče u živu vatru jedna zbog druge.

Lila i Elena odrastaju, ali tenzija ne prestaje. U trećoj sezoni društvene razlike među njima su pozamašne – Lila trune u nekoj fabrici za preradu mesa u kojoj je direktor seksualno zlostavlja, dok Elena kupi lovorike nakon svoje prve knjige i postaje „aktivna intelektualka” na večito gorećoj italijanskoj političkoj sceni. Lila je u drugarskoj vezi sa Encom, ali ožiljci koje je ostavio Nino još nisu zarasli. Elena se udaje za profesora Pjetra i penje se na društvenoj lestvici, ali i u njenom životu će Nino, ponovo, napraviti ozbiljnu turbulenciju.

Treća sezona je najviše o Eleni. O njenoj emancipaciji. O spoznaji svojih mana i vrlina. Želja i mogućnosti. Odbijanja uloga. Elena koja je uvek bila defanzivna i „trpna” konačno daje oduška svojim osećanjima i potrebama. Skoro kao naslednica književnih likova poput Madam Bovari ili Ane Karenjine. Lila je ovaj put samo povremeni „sparing partner”, neko ko aminuje ili uzurpira Elenine odluke ili osećaj sigurnosti. Lila više nije u prilici da svoju poziciju ili iskustvo koristi kao neprikosnoveni garant svojih saveta i mišljenja. Ona je pobeđena. Čak možda samo lepo prilagođena porazu. Elena je ta koja više ne želi da bude tiha glupačica za koju odlučuju drugi. Ona na više načina pokazuje da vrlo dobro procenjuje i ljude i situacije, kao i da ume da vlada njima.

Nažalost, ovo filtriranje Elene kao zlatnog materijala sezone ne dolazi odmah i ometeno je, po mom mišljenju, nepotrebnom količinom društveno-istorijskog konteksta koji krasi ovaj period, tj brutalnih i neprestanih sukoba fašista i komunista i nasilja koje preko njenih prijatelja i bukvalno stiže u njen dom. Ne znam zašto, ali po meni su Elena i Lila ostale mimo svega toga, čak i kada su se direktno uključile u neke dramske tokove potkovane tim stvarima. Kao i u slučaju napomenutih „emancipacija” i ova „politika” nije uspela da privoli sebi Elenu i Lilu. Njih dve, kao individualni junaci i umetničke kreacije, akumuliraju dovoljno dramskih i životnih dešavanja da im ovi potporni stupovi nisu potrebni.

My Brilliant Friend, u trećoj sezoni, zaživi punom parom tek kada se priča fokusira na bračnu dramu Elene i Pjetra, sa pristižućim Ninom (a ovde moram da napomenem da za likove njenih ćerki i rad s ovim glumičicama, serija zaslužuje posebno priznanje!). Tri fantastično izvajana lika, praktično ni nemaju potrebu za Lilom, ali ono malo njenih pojavljivanja daje na aromi i zagreva Elenina stanja.

Šta je sreća? Svi se pitamo, jel da? Ono što je Lila imala, pa izgubila? Ili ono što Elena misli da je tek sad našla? Kroz epizodne junake, bilo da su u pitanju članovi Elenine porodice ili rasparani krajevi Lilinih i Eleninih prijatelja, vidimo da niko nije naročito srećan. Svi su u nekim veselim ili, u najmanju ruku, „napetim”, postavkama. Deluje da jedino Elena uživa „komfornu sreću” sa suprugom koji u najvećoj meri „igra” njenog partnera. Ali, to nije život.

Život je i dalje, rekao bih, strast. I za Elenu i za Lilu. I za ovu seriju. I zato ni one, a ni serija, ne mare mnogo za društvene implikacije svojih postupaka. One žele da žive po svaku cenu. I ta želja nije upadljiva kao kraljičina, Vilanelina. Ili takmičara u seriji Squid Game. Ona je više za uživanje. Kao preporuka na meniju. Kao začin u receptu. Bez želje da srozam diskusiju, ali skoro kao nešto što se desilo u komšiluku, komšinici. Tako blizu, a tako daleko.

Fotografije: HBO Max