POPreko o… „Području bez signala” (HRT)
Oleg i Nikola su dva zagrebačka biznismena (kasnije će biti počašćeni i nazivom „purgerske pi*ke”) koja dolaze u malo (i izmišljeno) hrvatsko mesto Nuštin (snimano je zapravo u Dugoj Resi) sa željom i idejom da obnove lokalnu fabriku za prozivodnju turbina. Ovaj nekadašnji jugoslovenski privredni ponos već decenijama ne radi slomljen raspadom zemlje i potonjim tranzicionim kriminalom poslednjeg direktora i lokalnog gazde, Ragana. Oleg je finansijer, a Nikola bi trebalo da bude direktor.
U prvom delu serije oni pokušavaju da za svoju misiju pridobiju ključnog inženjera, Jandu, koji dosta nevoljno i sumnjičavo pristaje na njihove planove. Nakon čega sledi i pozitivna animacija nekadašnjih radnika. Kroz taj vaskrs socijalističkog ustrojstva, prelamaju se i privatne sudbine pomenutih, njihovih slučajno stečenih izabranica, kao i nekoliko drugih radnika.
Serija je nastala prema istoimenom romanu Roberta Perišića, ima šest epizoda i, čini se, ostaće zaokružena kao tzv „limitirana serija”, bez daljih sezona. Sve epizode je režirao Dalibor Matanić, jedan od najboljih savremenih hrvatskih filmskih reditelja, a njeni autori su sam Matanić i njegova stalna saradnica, producentkinja Ankica Jurić Tilić. Scenaristički trio predvodila je Hana Jusić, autorka fenomenalne off-komedije Ne gledaj mi u pijat.
Iako sam ispratio kompletan filmski opus Dalibora Matanića (koga držim tihim, glavnim autorom ovog ostvarenja), nažalost nisam upoznat sa njegovim prethodnim i prvim serijskim uratkom, Novine, pa ne mogu da sudim i poredim. Ali, u poređenju sa filmskim opusom, Područje bez signala nastavlja Matanićevu nameru da se oproba u svim mogućim ili ponuđenim mu žanrovskim formatima, kao i da i kroz njih nastavi da brusi neke od svojih večitih tema: sreća čoveka na Balkanu, nesreća žene na Balkanu, melodrama u neobičnim (vanmelodramskim) kontekstima.
Iako mi se serija Područje bez signala nije dopala koliko sam želeo i koliko sam se nadao, brojni su njeni afirmativni momenti. Pre svega, činjenica da iza priče koja se sa dosta nostalgije osvrće na (fakat) dane Jugoslavije i socijalizma stoji hrvatska nacionalna televizija je stvar vredna aplauza. Naročito kada se u obzir uzme dinamičnost tamošnjeg nacionalizma i generalna orijentisanost na to da pre nezavisne Hrvatske nije bilo ničega sem borbe za nju. Iako se, ispravite me ako grešim, Jugoslavija bukvalno ni rečju ne pominje, a njene svetle tradicije još manje, ona je u srži ove serije i njenih junaka.
Sam Matanić je negde izjavio da njega nije zanimao socijalizam, već radnici, jedan specifičan način života i „zajednice” koji je organski nastajao oko fabrike i radnih procesa. Ono što nam autori efektno prikazuju jeste da aktuelni HR mastermajndovi i svi njihovi (moram da napomenem – je*eni) „tim bilding trikovi” danas ne mogu da kreiraju ovu vrstu lojalnosti prema radnoj sredini, kolegama i samoj firmi. Radnici nekadašnje nuštinske fabrike istu tretiraju kao rod koji se odrodio od njih, ali je i dalje njihov i njima pripada, bez obzira što sada ima nove vlasnike.
Kada nas Matanić pusti u fabrički krug, pa vidimo da su radnici na raspolaganju imali kantine, „knjižnice”, pa čak, mislim, i kuglanu, nije teško razumeti zašto je posao bio tako jak i veliki emotivni deo njihovih života. Iza njega je spontano (na)stajalo sve ono što pomenuti korporativni paćenici danas pokušavaju – viši ciljevi, osećaj da radimo za sebe, a ne za drugoga, da kreiramo bolji svet, a ne bolji profit. S tim svim na umu, kasnije nije lako oprostiti stanovitu naivnost koju Matanić od nas očekuje kada nam Olega i Nikolu prikazuje kao ljude pune razumevanja, srca i voljne da osete nešto od toga, o čemu su im, možda, njihovi očevi pričali.
To je, dakle, milje. Kako nisam čitao Perišićev roman, ja ne znam šta je Matanić iskoristio za priču, ali deo mog nezadovoljstva serijom potiče od činjenice da je epizodno segmentiranje, u priče po nosećim junacima, prvo, bilo nedovoljno personalizovano i „baš o njima”, dok je, s druge strane, postmodernistički ušminkalo seriju, ali nije uspelo da sakrije da u epizodama ima puno praznog hoda. I jedno (likovi) i drugo (radnja) su nekako ostali tanki, nedovoljno živopisni i mahom su iz junaka izvukli ono što nam je u startu bilo jasno o njima, što ih je definisalo, i na tom terenu nije bilo većih promena kod njih u nastavku priče. A neoprostivo je što, praktično, jedini negativni junak u seriji i njeno tamno srce, (bizarno imenovani) Ragan, nije dobio svoju epizodu. Pa ni svojih „pet minuta”, iako kumuje jednom od najimpresivnijih trenutaka u seriji.
Usled toga Područje bez signala više biva sentimentalna razglednica iz neimenovane, fantazijske hrvatske retro-sadašnjosti, nego komparativna analiza sa „današnjom situacijom” (koja je nekako u svim aspektima zauzela zadnje mesto u priči).
Ovde bi valjalo da napomenem da je ovaj nivo nacionalne samozagledanosti, humanističke elokvencije i tematskog egzibicionizma miljama iznad aktuelnih produkcija naše nacionalne televizije, koja rasprodata u „privatne biznise” svoju „teve-serijsku” politiku pravda statistikama da narod obilato gleda baš ono što voli da gleda. A ne ono što bi trebalo da gleda. Zato su i naša kinematografija i naša tv produkcija i na estetskom i na produkcionom nivou daleko iza hrvatske. I pišem vam ovo očiju punih suza.
Ekipu serije čini regionalna ekipa glumaca i ja i na tom planu vidim još jedan „kontroverzni” momenat u politici HRT-a i tom pritajenom ujedinjenju (novih) „Jugoslovena”, što je tokom pet decenija SFRJ-a, inače, bio pouzdan recept da dobijete dobar proizvod. Svi glumci su na nivou zadatka i meni je jedino krivo što Lani Barić nije ponuđen ni smisleniji, ni zahtevniji zadatak od „levog smetala” tj. „menadžerke lokalnog muzeja” koja niti jednog trenutka ne problematizuje smisao svoje lične, a naročito profesionalne egzistencije u datom okruženju.
Ipak, i glumci i priča ostaju u senci dovoljno autentičnog setinga i dočaranih relikvija socijalizma koji možda najbolje, i to sami za sebe, govore šta je i zašto bilo nekada, a zašto je sada sve, uglavnom „područje bez signala”.
Ostali članci
