POPreko o… „The Andy Warhol Diaries” (Netflix)

Možda je bolje što se Rajan Marfi, ovde kao izvršni producent (a čije ime iz nekog razloga manjka na imdb stranici serije), opredelio da ovo bude dokumentarna serija i izradu iste poverio Endruu Rosiju. Kažem možda, jer se nadam da se i vi slažete sa mnom da su „igrane sekvence” ovog dokumentarca, zapravo „neme rekreacije” stanja, pre nego radnji, iz Endijevog života („sa glumcima koji u bluru liče na stvarne likove”) ubedljivo najslabiji i najnepotrebniji deo i donose neku vrstu patetičnosti (koju je možda i sam Vorhol generisao), za koju mi se čini da bi je Marfi samo dodatno nagazio, do negledljivosti.

Baziran na dnevnicima Endija Vorhola objavljenim još daleke 1989. (dve godine posle njegove smrti), The Andy Warhol Diaries je neka vrsta pokušaja da se zaviri u privatni, intimniji život umetnika koji je pred našim očima možda bio ako ne isto, a onda i malo više nego njegova dela. I gledajući ovih šest epizoda shvatam da ili i ja i svet nismo baš puno znali o dešavanjima u Endijevom životu ili su ista neobjašnjivo neeksploatisana od strane Holivuda.

Činjenica da Marfi sve gura, omogućuje nam da uživamo u zaista maestralnom izboru i kvalitetu privatnih snimaka, koji maltene idealno ilustruju ili, gde treba, dočaravaju, određene faze života (i čine da se idiotska rekreativna glumatanja čine još nepotrebnijim), ali i obezbeđuje zaista prvu ligu preživelih participatora iz Endijeve ere i života, od poslovnih partnera, saradnika, prijatelja, do braće njegovih (u oba bitna slučaja) pokojnih ljubavnika.

Vorholova karijera je brilijantno dokumentovana, od onoga „što svi znamo” i rođenja pop arta do (barem meni) manje poznatih dana magazina Interview, Voorholove televizije, a naročito njegove „manekenske karijere” (moram navodnike, iako je čovek 1na1 bio maneken kao i Linda Evanđelista). Najintenzivnije je obrađen njegov privatni i kreativni odnos sa Baskijatom, a potom i sa scenom ili možda bolje reći sa umetnicima koji su stvarali u isto vreme kada i on na istom mestu i na bazi sličnih ideja (poput Kita Heringa).

Sa te, „kritičke” strane, postoji određena tendencija da se Vorholov rad dekodira u svetlu njegovog privatnog života, a naročito seksualnog opredeljenja, a potom i posledica istog – pre svega u kontekstu AIDS-a. I ono što je jasno, jeste da se sam Vorhol prilično opirao tome za života, diskretno i jasno, koliko je mogao, a bez da skreće previše pažnje na to.

A taj utisak stiče se i iz izjava njegovih bliskih prijatelja, dok su kritičari uporni, kao i Rosi, da u radovima poslednje faze (Last Supper) detektuju i stres sukobljavanja sa svojom orijentacijom, sidom, smrću, i društvenim tretmanom side itd. A deluje da je Vorhol „samo” razmišljao grafički i umeo da prepozna dobra mesta ukrštanja „najnižeg ljudskog denominatora” i potencijalno intrigantnog intelektualnog štiva (od „portreta” do šokantnih dokumentovanja Amerike u vidu električne stolice, sudara, rušenja aviona itd…).

Zabavno je kako se kritičari upinju da u radovima koje je radio s Baskijatom objasne sve njegove doprinose kao izlive privatnog života i ličnih muka (tada je bio u vezi s Paramauntovim producentom Džonom Guldom), dok su malčice ubedljiviji kada napominju da je ta saradnja ne samo kreativno preporodila Vorhola, već da se on akonto nje i prošvercovao u narednu dekadu kao i dalje relevantan umetnik.

Na privatnom nivou, impresivna su mi sva prisustva njegove majke, žene-seljanke sa sisama upasanim u haljinu koja ima elijena za sina, i mnogo ga voli. Dirljivih momenata ima i u odnosu sa prvim ozbiljnijim ljubavnikom Džedom, kao i sa kasnijim, Džonom. U oba slučaja, Vorhol se pravio da te veze ne postoje javno. On nije bio gej. Niti je bio naročito seksualan. Naročito javno. Sve je bila poza i deo umetničkog konteksta i promo za samoprodaju ili prodaju umetničkih dela. Ljubavnici su bili kao kučići koji dočekuju gazdu kod kuće ili, kad se to ne desi, gazda oseća stanovitu anksioznost i usamljenost.

Endi, koji je non-stop bio okružen ljudima i čiji je život neprekidno bio dokumentovan i samo-dokumentovan, bio je usamljen. Nije umeo da živi privatno. Nije znao šta će sa sobom. I dirljivi su delovi kada sa Guldom slavi Novu godinu i deluje da se konačno opustio, samo da bi ubrzo potom bio ostavljen. Nepoverenje u ljude bilo je ogromno.

Pored svega toga, Vorhol nije bio glasnogovornik svoje generacije kao umetnik, još manje kao gej. On nije protestovao protiv tretmana obolelih, on se bojao side na isti način kao i sama Amerika – bilo mu je bitno samo da se on ne zarazi i strepio je od zaraze na svakom koraku. Ona ga je učinila još anksioznijim, jer je bio u epicentru onih koji su joj bili prvi i najviše na udaru. Ali u svemu tome, Vorhol se držao po strani. Iako se, rekoh, kritičari upinju da makar u njegovim delima nađu primere da je on i te kako trpeo društvena dešavanja.

Vorhol je najviše od svega umeo sebe da učini interesantnim i prestižnim materijalom. A onda je umeo da i sve ostale uključi u taj prestiž i ponudi im parčence umetničke večnosti. On je umeo da obično učini zanimljivim. Njegova umetnost je delom i prepoznavanje „ikonografskog i ikoničnog” u svetu oko sebe. „Vorholov dodir” bivao je garancija i sertifikat „posebnosti” koji je instantno odvajao „zrna po kojima će se pamtiti žito”. On je bio freak-master u kuljajućem svetu frikova u kome će slava-radi-slave, baš kako je danas, postati najprofitabilnija aspiracija zapadnog sveta. On je debilizovao post-modernizam na nivo dečje bojanke, ali je u isto vreme prvi markirao jedan ogroman teren i učinio ga umetnički vidljivim i umetnosti vrednim – komercijalnost i slavu, pre svega.

Vorhol je bio umetnički preduzetnik. Čovek koji je imao šlifa da prepozna talenat ili kako se nešto može učiniti umetnički vrednim, iako je naoko bezvredno. Vorhol nije želeo da stvari učini neprocenjivim, naprotiv – on je želeo da im isprojektuje vrednost tj cenu. I ta vrsta pragmatičnosti i „biznis oka” dejstvovala je i u njegovom privatnom (ljubavnom) životu – on je najvrednije čuvao za sebe, a javno je prepuštao spekulacijama, jer to je bio jedini način da ih sačuva od banalnosti i da im održi cenu. Nažalost, deluje da je bio nesposoban da prepozna neprocenjivo.

Naslovna fotografija: Circa Images / Zuma Press / Profimedia