Prikaz filma „Bilo jednom u Holivudu“
Tarantino pravi filmove o drugim filmovima. To je bar jasno svakome ko je imao privilegiju da pogleda nešto od ovog slavnog reditelja. On ne samo što crpi inspiraciju iz drugih ostvarenja sedme umetnosti, kao uostalom i njegove kolege iz profesije, već su njegovi filmovi puni eksplicitnih referenci na filmske naslove iz prošlosti, a u Prokletnicima su čak jedan film i bioskop centralni za radnju samog filma. To, međutim, nije ništa u odnosu na Bilo jednom u Holivudu, film koji se, kako njegov naslov kaže, dešava u Holivudu i čiji su svi glavni likovi neraskidivo povezani sa svetom filma.
Piše: Aleksandar Maksimović
U ovom svojevrsnom ljubavnom pismu Los Anđelesu Tarantinovog detinjstva pratimo život troje ljudi u Holivudu tokom tri dana 1969. godine. To je godina u kojoj su Amerikanci prvi put hodali na Mesecu, Nikson je izabran za predsednika, rat u Vijetnamu je i dalje besneo, kao i demonstracije protiv njega, a hipici i druge manifestacije kontrakulture su bile u svom zenitu. Za Tarantina pak 1969. je godina kada je izašao film Goli u sedlu, bajkeri su postali više kul od kauboja i počela je era tzv. Novog Holivuda.
Glavni protagonista filma Rik Dalton (Leonardo Dikaprio) je glumac čije su najbolje godine već iza njega. Kao zvezda hit serije na početku karijere, on je, prirodno, odlučio da se okuša i na velikom platnu, gde ipak nije uspeo da se nametne kao veliko ime u rangu Stiva Mekvina ili Klinta Istvuda, glumaca koji su napravili uspešnu tranziciju sa televizije na film. Rik je u ovom trenutku svog života prinuđen da zarađuje od gostovanja u serijama u kojima neki mlađi glumci vode glavnu reč.
Njegov verni prijatelj i dubler-kaskader Klif But (Bred Pit) ima još manje razloga za optimizam. On retko dobija priliku da se bavi svojom profesijom, a dani mu prolaze u obavljanju različitih zadataka za Rika, od vožnje po gradu do popravljanja njegove televizijske antene. Klif, međutim, kao svojevrsni predstavnik osoba na nižem nivou holivudske hijerarhije u ovom filmu, za razliku od svog šefa-prijatelja, ne živi u vili na granici sa Beverli Hilsom, već u prikolici sa svojim pit bulom na drugom kraju grada.
Rik i Klif su inspirisani određenim figurama Holivuda, ali su ipak plod Tarantinove imaginacije. Isto se ne može reći i za glavnu junakinju filma, Šeron Tejt (Margo Robi). Nasuprot njima dvojici, ova mlada glumica i žena najperspektivnijeg režisera u Holivudu, Romana Polanskog, proživljava svoje najbolje godine. Mi je pratimo dok bezbrižno obavlja svoje dnevne obaveze, uživa u druženju sa svojim prijateljima i u jednoj upečatljivoj sceni, puna radosti gleda bioskopsku projekciju filma u kojem glumi. Kao filmskim gledaocima koji znaju da joj je sudbina namenila ulogu žrtve stravičnog masakra sledbenika Čarlsa Mensona, scene sa Šeron su nam veoma dirljive, ali i služe da nas podsete na zlo koje se po svemu sudeći sprema u kulminaciji filma.
Tu dolazimo do Mensonove „porodice“. Tarantino, međutim, nije hteo da troši minute svog filma da bi pokazao šta je nateralo članove ovog kulta da budu to što jesu. Oni su za njega samo efektni filmski antagonisti ili kako bi to Rik Dalton rekao, „prljavi j****i hipici“.
Bilo jednom u Holivudu je film koji praktično nema zaplet. Umesto toga, mi defakto provodimo vreme sa glavnim likovima tokom dva dana zaredom u februaru 1969. i još jednom tokom 8. avgusta i u periodu posle ponoći kada su Teks Votson, Suzan Etkins i Patriša Krenvinkel odlučili da masakriraju sve prisutne te večeri u domu Tejt-Polanski.
U teoriji ovo ne bi trebalo da funkcioniše, ali kao što je Tarantinov uzor, reditelj Hauard Hoks jednom rekao: „Dobar film su tri dobre scene i nijedna loša“. Bilo jednom u Holivudu dobrih scena ima napretek, bilo da se radi o Rik Daltonovom razgovoru sa iznenađujuće profesionalnom devojčicom glumicom na snimanju svog gostovanja u vestern tv seriji, Klifovom urnebesnom flešbeku sa Brusom Lijem, njegovoj sceni punoj tenzije na Span ranču sa Mensonovim kultistima ili eksplozivnom finalu filma.
Sve je, naravno, upotpunjeno sjajnim izborom muzike iz kasnih šezdesetih, koja se uglavnom čuje sa radija naših likova, zajedno sa autentičnim reklamama iz tog vremena. Leo je brilijirao kao Rik i u potpunosti je nestao u svom liku, verovatno najzabavnijem u njegovoj karijeri. Bred i Margo, s druge strane, uglavnom su imali zadatak da izgledaju dobro na velikom platnu i nije teško pretpostaviti da su bili više nego efektni u tome.
Bilo jednom u Holivudu možda nije najbolji Tarantinov film, možda čak nije ni u gornjoj polovini njegovih najboljih ostvarenja, ali je delo autora koji se oseća veoma udobno u svojoj ulozi retkog reditelja kome je i dalje dozvoljeno da svoju viziju u potpunosti prenese na filmsko platno. S jedne strane je šteta što Bilo jednom u Holivudu nije njegov deseti i poslednji film jer bi kao Tarantinov najličniji i sigurno najsentimentalniji film bio idealan završetak plodonosne karijere ovog režisera, ali šta je tu je… Izgleda da ćemo morati da sačekamo još jedan film da bi saznali da li je Tarantino 10/10.