Prikaz filma „Moby Doc“: Nemir nemir stiže, a anksioza ih sve prestiže…
Možda među čitaocima City Magazina i dalje ima onih koji dovoljno živo pamte poprilično skandalozan nastup Mobija u našem glavnom gradu krajem prošlog veka (kada je mahom tamburao rok-klasike koje očito voli i ceni); ako ih zaista ima, friški (auto)biografski dokumentarac vickasto nazvan Moby Doc u velikoj meri će potvrditi ono što se već tada (u eri pre interneta prisutnog u širem zamahu kod nas) naslućivalo – to su bile godine krupne autorske, lične, mentalne i identitetske krize ovog značajnog imena elektronske plesne muzike. Srećom, pomenuti film dosta brzo (možda već u nekoliko prvih minuta) prevazilazi okvire ispovednog dela u kome gledaoci treba da istrpe cunamije uobičajenog pokajničkog praznoslovlja, naknadne pameti i diskutabilnog mudrovanja na raznovrsne teme.
U strogo filmskom smislu gledano, ovo je zbilja vrlo dobro i u odnosu na ostale recentnije rokumentarce lako razaznatljivo ostvarenje, a koje, pritom, dosta toga zanimljivog i verodostojnog govori o svom glavnom akteru, kao i o vremenu u kom on bivstvuje i dela, sa sve usputnim stanicama i možda posve pogrešnim skretanjima.
Moby Doc se, dakle, dosta brzo preporuči i u čisto kinestetskom smislu – reč je tu o zaista ambiciozno struktuiranom i složenom dokumentarcu, koji dosta vere polaže i u sugestivnost istinski maštovite i oku ugodne animacije, kao i posprdno shvaćenih vidova rekreacije ili dramatizacije stvarnih događaja i znakovitih epizoda iz Mobijevog života. Naprosto, autori su se zdušno potrudili da što je više i što je nadahnutije moguće razigraju tu polaznu, faktografsku i arhivsku građu, kao i običajima nametnutu linearnost u hronološkom izlaganju događaja i značajnih trenutaka.
Tako će Mobi deo svog životopisa i duboko intimnog jada saopštiti kroz razgovor sa prijateljem-ilustratorom, deo kroz razgovore mobilnim telefonom sa izrazito tihim sagovornikom tokom, reklo bi se, nasumične i nimalo fokusirane šetnje izvesnim hipermarketom, delom kroz simulaciju psiho-seanse pri čemu psihijatricu „igra“ jedna od njegovih muzičkih saradnica, a tu su i zaigrani nadrealni pasaži gde će Mobi u par kraćih mahova dobaciti i do prizora kakve znamo iz filmova velikog Alehandra Hodorovskog.
Svemu tome treba dodati obilje arhivske građe (uključujući i onu iz mladih, odnosno, formativnih godina, kada se Mobi probijao kroz lavirint siromaštva, opšte nesnađenosti, narastajuće anksioznosti i prirodnog utočišta u gnevu uvek bučnog pank-roka), kao i snimke ambiciozno u delo sprovedenih nastupa u pratnji filharmonijskog orkestra i gospel-hora (a tu su i delići nastupa sa Egzita), te podsećanje na život u žiži medija i na visokoj nozi… Ipak, u aspektu sadržaja i onoga što prevashodno i najsnažnije pledira na emocije gledalaca, koji, naravno, ne moraju da budu ostrašćeni fanovi onoga što je Mobi stvorio na polju muzike, jeste u samo par koraka lako uočljivo intelektualno poštenje, koje jeste krupan adut i velik rizik u ovoj našoj eri nepopravljivog cinizma i sveopšte površnosti.
Intelektualno poštenje je očigledno u sijaset primera ovog uspelog biografsko-dokumentarnog filma – počev od prisećanja na dane i teskobe ranog detinjstva, nesigurnosti iz tinejdžerskih dana, preko osvrta na docnije kreativne krize i dubioze, pa sve do racionalnog prihvatanja poraza kao nužnosti, pa sve i da je reč o porazu u smislu gubitka relevantnosti u autorskom smislu, poraza u vidu baš dugog niza komercijalnih neuspeha (a Mobi je štulićevski diskografski radin i preduzetan) ili poraza oličenog u stalno prisutnim problemima sa bolestima zavisnosti koje su ga dobrim delom života pohodile i određivale i na bisovog bisa bis. Sve to ovde stiže praćeno dinamičnim i razložnim pripovedanjem i iznošenjem faktografije, uz minimalno posezanje za obično ne previše kreativno zahtevnim snimljenim svedočenjima prijatelja, saboraca, saradnika (zapravo, u tom domenu istaknutije mesto ima samo Dejvid Linč, što je, možda i očekivano – imajući u vidu krštenicu mu).
U jednom trenutku, možda već u prvih desetak minuta ovog filma, Mobi će se razračunati i sa sopstvenim meritokratskim zabludama i samoobmanama, ukazujući preciznim rečnikom da je meritokratija, to uverenje da će naše prizorno vladanje, naša preduzetnost, naše poštovanje pravila, naša marljivost naprosto dovesti do ishoda povoljnih za nas i srećnih krajeva kada smemo da utvrdimo da smo spremni da (kada za to kucne čas) umremo zadovoljni postignutim i ostvarenim, tek i samo štaka za kojom nerezonski često posežemo, kanda, jer smo, kao rasa nespremni da pojmimo i prihvatimo da su naše egzistencije u širem smislu apsolutno nevažne u univerzumu čije stvarne konture nismo ni kadri da shvatimo.
Na tom tragu, možemo onda i da oprostimo Mobiju na ekstravagantnom nastupu u Beogradu koncem 20. veka, jer, ako ćemo pošteno, samo nas je meritokratska uskogrudost (vera u činjenicu da smo platili ulaznice, stigli na vreme i zauzeli busiju da poslušamo nastup gurua tadašnje smislenije elekronike i da ćemo dobiti očekivano ili sugerisano) nagnala da budemo iznenađeni i ubrzo potom silno razočarani onim što smo na koncu te priče stvarno dobili. Život je ionako već kasnije te noći krenuo svojim tokom. Kako može i kako želi. Na toj spoznajnoj finesi Mobi dobrim delom ovog filma u režiji Roberta Gordona Brolvera snažno insistira.
Fotografije: Greenwich Entertainment
