Prikaz filma „Nečista krv: Greh predaka“: Bora Stanković bi bio zadovoljan
„Kada se zavesa podigla, pojavio se buljuk belih Vranjanki. Šalvare su zašuštale, dukati zazveckali, i zapevalo se Šano, dušo Šano… Ja pomislih da ćemo imati da gledamo nešto kao Đido, Riđokosa, Potera, niz šarenih ’slika iz narodnog života’, sa mnogo pesama i igara, i sa obaveznom svadbom na kraju. Ali, ukoliko se radnja razvijala, tragični karakter se sve više ispoljavao…“ Ovim čuvenim rečenicama je davne 1901. godine kritičar Jovan Skerlić započeo svoj osvrt na izvođenje Stankovićeve Koštane u Narodnom pozorištu u Beogradu.
Danas, 120 godina kasnije, film Milutina Petrovića će, verujem, deo gledalaca navesti na slične misli. Nečista krv: Greh predaka nije još jedna zašećerena i suštinski isprazna priča o „boljoj“ i „romantičnijoj“ prošlosti. I dobro je što nije. Veliki Bora Stanković zaslužuje adaptaciju koja će biti verna duboko pesimističnoj i neretko tragičnoj suštini njegovih dela, a Petrović i ekipa su ponudili upravo to: onog suštinskog Stankovića, uz svu tu njegovu putenost i uzavrelost emocija, šuštanje šalvara i zveket dukata, ali istovremno sa snažnim bremenom predodređenosti i bezizlaza koji njegova književna dela čine toliko posebnim, upečatljivim i potresnim.
Priča o nastanku Nečiste krvi: Greha predaka je, gotovo, podjednako uzbudljiva kao i film sam. Zasnovan na scenariju koji je Vojislav Nanović napisao pre četrdeset godina i za koji se dugo mislilo da je nepovratno izgubljen, film Milutina Petrovića je u dobroj meri sublimacija Stankovićevog pripovedačkog opusa. Preplićući pripovetke, drame i romane ovog velikog pisca u jedan veliki epski narativ, Nanović nam je podario priču o precima najpoznatije Stankovićeve junakinje, čuvene Sofke. Greh predaka je zapravo filmski prednastavak romana Nečista krv, ostvarenje u kome se objašnjavaju okolnosti koje su prethodile Sofkinom rođenju. O Sofkinim precima je Stanković već pisao na prvim stranicama Nečiste krvi, s tim da je u filmu ovaj narativni zametak dodatno razvijen i obogađen pozajmicama iz drugih Stankovićevih dela, kao što su, na primer, Tašana ili Jovča.
Ovakav pristup adaptaciji bio je izuzetno riskantan, ali se, srećom, isplatio. Nanović je odlično prepoznao ono ključno u Stankovićevom delu (što je ranije već jednom pokazao: u filmu Ciganka iz 1953. godine, prvoj filmskoj inkarnaciji drame Koštana), tako da njegove brojne intervencije ne deluju kao nasilno prekrajanje i spajanje nespojivog – manje narativne celine iz više Stankovićevih dela su pažljivo uklopljene i isprepletene u jedan veliki krovni narativ, a sve to kao temelj za neku buduću filmsku priču o Sofki.
Da bi se to postiglo, bilo je potrebno napraviti znatne izmene u odnosu na predloške. Hadži Trifun u romanu nije bio Sofkin deda već pradeda, Mitke nema brata Jovču, filmska priča o Coni se ne zapliće i raspliće sasvim isto kao kod Stankovića… Ali, sve to zapravo i nije toliko bitno. Ključno je da su Nanović i Milena Marković (koja je radila na adaptaciji njegovog scenarija) pronikli u srž piščeve poetike i da je film, bez obzira na sve izmene, veran suštini Stankovićevog pogleda na svet.
Nečista krv: Greh predaka donosi pet isprepletanih priča koje se događaju u Vranju 1850. godine, otprilike tri decenije pre konačnog oslobođenja od Turaka. U središtu filma je bogati trgovac hadži Trifun (glumi ga Dragan Bjelogrlić), bespogovorna glava porodice i najmoćniji Srbin u varoši, čovek koji se ne plaši da se upusti u sukob sa Džafer-begom (Tom Sejfi), Turčinom koji želi da po svaku cenu stane na put srpskom jačanju. Dok Trifun i njegov saveznik Kolj (Feđa Štukan) spremaju plan za uklanjanje bega, hadžijsku kuću potresaju brojni unutrašnji problemi. Trifunov stariji sin Jovča (Nedim Nezirović) želi da se ponovo oženi i sprema se da, uz očev blagoslov, u manastir otera ženu Anđu (Milica Gojković). Mlađi sin Mita (Marko Grabež) se po povratku sa školovanja upušta u strasnu vezu sa mlađanom služavkom Stojnom (Teodora Dragićević). Mita ne zna tajnu porekla svoje nove ljubavnice i samim tim ne može da pojmi do kakvih posledica može da dovede to prepuštanje strastima – Trifunova žena Kata (Nela Mihajlović) i služavka Stana (Vaja Dujović) to znaju i spremne su na sve kako bi sprečile da se ta veza nastavi.
Istovremeno, udovica Trifunovog sina Đorđa, Tašana (Anđela Jovanović), moli za pomoć vladiku Mirona (Dejan Bućin) kako bi joj pomogao i ubedio Trifuna da joj dopusti da skine crninu i izađe iz kućnog pritvora u kome se nalazi od muževljeve smrti. I dok se ostali muče i zlopate, bore i gore, Trifunova sestra Cona (Katarina Radivojević) živi punim plućima – riđokosa zavodnica zahvaljujući bratovljevoj zaštiti uživa u životu i menja ljubavnike po hiru i nahođenju, ne obazirujući se na zabrane koje su joj kao ženi i udovici nametnute. Ali, sve pre ili kasnije dođe na naplatu… Ničija nije gorela do zore.
Zvuči zamršeno i zahtevno za praćenje? Jeste, a tako i treba da bude. Narativno tkanje Greha predaka je gusto i zahteva gledalačku posvećenost i usredsređenost, a zauzvrat nagrađuje obiljem događaja i gotovo furioznim filmskim tempom. Zaista je mnogo toga stalo u 100 minuta ovog filma. Pojedini kraci priče (kao, na primer, tajna koja spaja Trifuna i Stanu, ili odnos Jovče i Anđe) mogli su biti razrađeniji i/ili jasnije predočeni, ali reditelj Milutin Petrović i montažer Đorđe Marković su se namerili da nam podare dinamično i sočno filmsko iskustvo, bez mesta za predah.
Greh predaka je uzbudljiv film, snimljen sa ljubavlju i pažnjom, raskošno produciran (za šta su bili zaduženi Snežana van Hauvelingen i njena filmska kuća This and That) i bez i jedne slabe karike u udarnoj autorskoj postavi – od sjajne scenografije Milenka Jeremića (koji je u Ripnju podno Avale izgradio čitav jedan grad iz XIX veka kako bi uhvatio duh epohe), preko zavodljivih kostima Marine Medenice (Marku Grabežu i Katarini Radivojević je zapalo da obuku ono najbolje od najboljeg), do fotografije Erola Zubčevića koja kompozicijom i koloritom evocira na platna najboljih predstavnika srpskog akademskog ralizma. Naravno, najveća zasluga za uspeh filma svakako pripada reditelju Milutinu Petroviću koji je pronašao Nanovićev scenario i uložio veliki napor kako bi ga što vernije i bolje pretočio u film. Petrović, do sada prvenstveno poznat po svojim „garažnim“ ostvarenjima, odlično se snalazi u visokobudžetskoj produkciji, predstavljajući sebe u jednom sasvim novom svetlu, a Nečista krv: Greh predaka je najveći i najbolji film u njegovoj filmografiji.
Glumci su vođeni besprekorno i svako od onih koje sam naveo je ostvario ulogu vrednu hvale. Ipak, ovo je pre svega Bjelogrlićev film i on je u njemu odigrao svoju životnu ulogu. Filmski hadži Trifun je reljefniji od onog Stankovićevog, ne samo zato što u filmu ima mnogo više prostora nego u romanu, već i zato što je njegov lik tako vešto napisan i tako nadahnuto odglumljen – Nanović kao da je ovu ulogu pisao baš za Bjelogrlića. Anđela Jovanović blista kao Tašana, u ulozi koja će joj, čvrsto sam u to uveren, otvoriti mnoga vrata i zahvaljujući kojoj sada sa sigurnošću možemo da tvrdimo da pred sobom imamo talentovanu mladu glumicu na koju treba računati i koju ne treba štedeti zahtevnih zadataka ispred kamere. Nakon Čarlstona za Ognjenku, ovo je druga najvažnija uloga u karijeri Katarine Radivojević – njena Cona je oličenje stankovićevske erotike, u čemu ključno doprinosi način na koji Petrović snima scene seksa – one nisu sramežljive, ali sadrže dovoljno stilizacije da ne budu doživljene kao eksploatacijske, sve prikazano je tu sa planom i razlogom, deo je priče i likova.
Sasvim se lako može desiti da Nečista krv: Greh predaka bude odskočna daska u karijerama Dejana Bućina, Aleksandra Ristoskog (koji glumi berberina Saroša, jednog od trojice muškaraca koji žude za Tašanom) i Teodore Dragićević – izuzetno mi se dopalo kako su izneli svoje epizode – a treba svakako izdvojiti i rolu koju je ostvarila iskusna Nela Mihailović – na malom prostoru je lepo iznijanisirala svoju Katu, ženu koja je navikla da trpi ali u kojoj ima snage i za tihu pobunu kada se za to ukaže prilika.
Film Nečista krv: Greh predaka je svetsku premijeru imao 22. jula 2021. na Evropskom filmskom festivalu Palić, pod zvezdanim nebom, na do poslednjeg mesta popunjenoj Letnjoj pozornici. Na Paliću je film osvojio Nagradu pubike, što je dobar znak pred početak redovne bioskopske distribucije zakazane za poslednju nedelju meseca avgusta. Petrović i ekipa su snimili raskošan i uzbudljiv film koji svakako zaslužuje da ga iskusite na velikom ekranu, a ujedno i film kojim bi, uveren sam, bio zadovoljan i Bora Stanković.
Naslovna fotografija: Filip Andrejević/This and That Productions
