Pu, štras za sve nas!: Kritika romantične komedije „Izgubljeni grad“

Sandra Bulok je ne samo vrsna komičarka, već očigledno i nežna i promućurna (filmska) duša i pojava, te ne snima prečesto i ne izlazi svako malo iz sada barem kod nas onog poslovično-mitskog frižidera, te se sa dodatnom nežnošću i razumevanjem treba odnositi prema njenim novim ulogama (naravno, ne gubeći iz vida onaj gorak ukus kao posledicu činjenice da je onomad sasvim nezasluženo ovenčana Oskarom za rolu koju su svi zaboravili u filmu koji ama baš niko uopšte više ne pominje).

Ipak, ne samo narečene nežnosti i zahvalnosti radi, mora odmah biti naglašeno da je novi film ove zvezde, mimo svih nedostataka, sasvim solidan repertoarski film iz domena romantičnih komedija, kojih je, poput sijaset drugih žanrovskih rukavaca i svojevrsnih reka-ponornica, upadljivo sve manje u bioskopskoj ponudi, i kod nas i u belom, belom svetu.

Izgubljeni grad (The Lost City) je u idejnom smislu samo pomalo starinski koncipirana mešavina romantične komedije i avanturističke povesti smeštene u daleke i egzotične krajolike, sa očitom referencom na nezaboravni i neprevaziđeni Lov na zeleni dijamant/Romancing the Stone (1984) u režiji Roberta Zemekisa (a sa Ketlin Tarner, Majklom Daglasom i Denijem Devitom u udarnim rolama). Tako se u Izgubljenom gradu promocija novog romana glavne junakinje zbiva u sklopu sajma vidno naslovljenog Romancing the Angel, a uz Sandru Bulok i Čeninga Tejtuma, u ovom filmu braće Ni, tu je i Denijel Redklif, nekadašnji Hari Poter, u vertikalnom smislu izvesna varijacija i referenca na pomenutog Devita.

Na nivou zapleta aktuelnog nam bioskopskog hita stvari stoje ovako – nakon katastrofalne promocije još jednog u dugovečnoj seriji romana (spoja romansi, erotike i avanture), autorku, kojoj očito nije više do tog iscrpljujućeg spisateljskog kuluka i traćenja vlastitog dara visokoobrazovane istoričarke na šećerlemastu konfekciju, u tom trenutku obučenu u jump-suit sav od šljokica, kidnapuje ekscentrični sin medijskog magnata, kako bi mu ona iščitala šifru napisanu na pronađenom parčetu pergamenta, a koja vodi ka izgubljenom gradu iz drevne prošlosti, u kome se, i avaj i gle čuda, istovremeno, krije silno zatureno blago.

U misiju spašavanja otete spisateljice, poprilično nezgodne naravi, kreću maneken sa korica njenih bestselera, njegov uzor, neustrašivi mačo-men (bivša mornarička foka), a onda i poprilično neustrašiva PR-agentica poganog jezika.

Krenemo li od onoga što ovde škripi – tu je suštinska predvidljivost, protiv čega reditelji (braća Adam i Aron Ni, na svom prvom angažmanu u produkcionoj A ligi) nisu znali ili nisu imali vremena i volje da se bore (u samoj završnici lik koga tumači Čening Tejtum zapitaće se da li je zapravo on u toj postavci stvari „dama u nevolji“, ali se na inverziji uvreženih podela i obrazaca samo na tome i zastalo).

Ipak, ako se u vidu ima da je ovo repertoarska komedija skrojena i prema trenutnim studijskim i prikazivačkim potrebama, a da se autori nisu bacali u zanos uverenja da su nadvisili slavne uzore i preteče, i ta derivativnost predstavlja prepreku preko koje se može lako preći, a bez posezanja za navijačkim relativizacijama. Osim toga, film je naprosto predug za vlastito dobro, zbog čega povremeno upadljivo strada osnovni i okvirni, a ciljano prilično brz ritam pripovedanja.

U tom smislu, sve i da je značajno to što se ovom prilikom u posao uvode nova imena od evidentnog poverenja iskusnijih i verziranijih, šteta je što ovaj film nije režirao Set Gordon, tu prisutan u svojstvu producenta, koji se barem u svojim najboljim rediteljskim radovima (ostvarenjima The King of Kong, Horrible Bosses) pokazao izrazito kadrim da se uhvati u koštac sa tim pipavim pitanjem ritma naracije u filmovima koji se obraćaju široj publici, a, pritom, ne bi da odustanu od svoje osobenosti i inicijalnih autorskih zamisli.

Sa druge strane, tekst je pun duhovitih replika, ono što je ovde od možda i krunske važnosti – hemija, bez koje zabavnog i vickastog nadgornjavanja tog tipa nema, a naprosto ni ne može da bude, između Sandre Bulok i Čeninga Tejtuma je odlična (uz podosta primetne autosprdnje Tejtuma na tipske uloge iz ranijeg dela mu karijere), zabavan je i Denijel Redklif, sasvim efektna je i epizoda sa Bredom Pitom, a film je produkciono krajnje dostatan…

U krajnjem zbiru, uz osetne manjkavosti, ovo je posve korektan repertoarski rad koji i osvedočenim mrgudima može da podari dovoljno iskrenog gledalačkog iskustva. Za većinu, kanda, puna kapa, za neke barem – dovoljna mera.

I, da – Izgubljeni grad očekivano vidno zaostaje za sjajnim Zemekisovim klasikom, a kada krene odjavna špica, samo strpljivo i staloženo, jer očekuje vas i dodatna kraća scena (pa još i u dobroj meri smislena).

Fotografije: Paramount Pictures