Za njega kažu da je najtačniji i najbrutalniji ratni film ikad snimljen: Reditelj je pre 40 godina snimio ovo remek delo i svojevoljno otišao u penziju jer nije morao više ništa da kaže

Pre tačno 40 godina, 9. jula 1985. godine, sovjetski ratni film Come and See (Idi i smotri) premijerno je prikazan, i od tada do danas – ni jedan film nije uspeo da nas natera da toliko ćutimo nakon gledanja istog.

Često svrstan u red najpotresnijih antiratnih filmova svih vremena, klasik Elema Klimova i dalje se gleda širom sveta, danas i kao strašno ogledalo vremena koje smo verovali da je daleko iza nas.

Film koji ne možeš “samo da pogledaš”

Naslov ne laže. Upozorava. Ne zove na zabavu, nego na svedočanstvo. Dođi i gledaj – i kada jednom vidiš, ne možeš više da “odgledaš”. Ono što ostane u tebi, ostaje zauvek. I to je bila poenta.

U središtu priče je dečak Fljora, koji se priključuje partizanima u Belorusiji za vreme nacističke okupacije. Međutim, umesto herojstva i podviga, ono što mu sledi je putovanje u apsolutni mrak ljudske prirode. Kroz njegov pogled Klimov prikazuje kako se nevinost razgrađuje, a duša deteta sagoreva u stvarnosti rata.

Come and see, najbolji ratni film svih vremena?

Estetika bola

Snimljen u realističnom, gotovo dokumentarističkom stilu, film ne koristi umetničku distancu kao štit. Kamera Alekseja Rodionova ne trepće dok svet gori, dok su dugotrajni kadrovi, direktno gledanje u objektiv i ekspresije straha nešto što se urezuje pod kožu. Čuvene scene – poput masakra u selu, Fljorinog lica koje stari pred očima ili tišine posle eksplozije – danas se analiziraju u filmskim školama, ali pre svega se prepričavaju među publikom kao emocionalne rane.

“Ovo nije film koji se preporučuje, ovo je film koji se mora preživeti”, kažu korisnici Reddita i Letterboxda, a kritičari širom sveta ga svrstavaju među obavezna gledanja – ne samo zbog estetike već i etike iza priče i filozofije.

Film kao dokument duše

Elem Klimov je sam rekao da je film pravljen “da više nikad niko ne ratuje”. On je čekao čak 8 godina na odobrenje sovjetskih vlasti za ovaj projekat, jer je scenario – zasnovan na svedočenjima i romanima Alesa Adamoviča – bio previše surov čak i za propagandni sistem. Ali kad je konačno snimljen, rezultat nije bio politička poruka, već ljudski krik.

Klimov je nakon ovog filma izjavio da više nema šta da kaže kroz film. I zaista, Come and See je bio njegov poslednji.

I 40 godina kasnije – gledamo. I znamo zašto

Danas, 40 godina kasnije, dok se svet ponovo ljulja na ivici sukoba i kada deca u mnogim krajevima planete još uvek umesto školskih torbi nose strah na ramenima, “Come and See” je sve aktuelniji. Ovo je film koji nas uči da se ne naviknemo na zlo, i da ga ne racionalizujemo.

U vremenu u kojem su slike stradanja često samo još jedan swipe na ekranu, ovaj film je podsetnik da je gledanje odgovornost. A neizvesnost, panika, i tuga u Fljorinim očima – postaju naše.

Ako niste gledali – odvojite dan, isključite telefon i dozvolite da vas film slomi.

Jer kad vas nešto tako slomi, poželećete da svet i ne bude takav. A to je, možda, i jedini način da nešto zaista promenimo.