Gledao sam film o kom niko ne priča, a igra u bioskopima i bolji je od većine koje ste gledali ove godine

“Long Walk” se ušunjao u srpske bioskope, a vredi da se o njemu priča na sve strane.

Reč, dve o klikbejtu iz naslova…

Iako se trudim da ne upadnem u TikTok loop PR kampanja u kojima mi se nudi novi „najbolji film svih vremena“ u bioskopu ovog vikenda, dok reditelj i glumci odgovaraju na pitanja o tome koji su im najbolji filmovi svih vremena dok jedu ljuta krilca, ipak su neke stvari neizbežne – poput regularnih vesti, recenzija ljudi i portala koje cenim, ali pre svega – trejlera.

Oni vam pruže da zavirite na par minuta u ostvarenje koje vas čeka. A nekad vam otkriju i ceo film sa svim bitnim scenama, ali to je već druga tema. Trejler za ovaj film, kao i postovi o istom, očigledno nisu baš dobacili do ljudi, jer posmatrajući kako moju okolinu, tako i medijsku sliku, deluje da niko apsolutno nije čuo za film o nekoj deci koja hodaju. Sa druge strane, i da su videli ili čuli nešto o tom filmu, ne znam da li bi ih i dobro spremilo za ono što ih čeka.

U svakom slučaju, trejler za film The Long Walk, iliti Dugi hod, najavljivao je novi film Frensisa Lorensa, autora tinejdžerskog kemp serijala The Hunger Games. Najavljivao je još jednu priču u tom smeru – grupica mladih takmiči se u naslovnom dugačkom hodu. S tim što je mali tvist to da je sve nastalo po knjizi Stivena Kinga, pa nas tu čeka mračniji zaokret: ko stane, biva odmah ubijen, a od svih klinaca koji učestvuju može samo jedan da preživi, odnosno pobedi. Ipak, trejler nas nije potpuno spremio na ono što nas čeka.

I gde nas odvede svo to hodanje u filmu Dugi hod:

The Long Walk je film koji vodi gledaoce na nemilosrdno i jezivo putovanje kroz distopijsku Ameriku. Iako je priča mračna i zastrašujuća slika društva koje više ceni spektakl smrti nego ljudski život, film ipak uspeva da provuče trenutke empatije i nežnosti, koji ga čine vrednim pažnje. Film više deluje kao izgubljeno ostvarenje iz sredine sedamdesetih, u kojem je autor želeo alegorijski da govori o Vijetnamu i mladima koji su bezglavo tamo završili. Međutim, Trampova Amerika danas, na ivici građanskog rata, ponovo vraća ovakve priče u prvi plan – u kojima je nasilje glavni sadržaj medija i mreža, a mlađe generacije direktni učesnici istog.

Kao što rekoh – baziran na romanu Stivena Kinga iz 1979. godine, film prati grupu tinejdžera koji učestvuju u godišnjem takmičenju nazvanom „Duga šetnja“. Poslednji dečak koji ostane – dobija šta god poželi. Amerika u kojoj se odvija ovo takmičenje je zemlja razorena ratom, ali i strogom vojnom vlašću koja podstiče mlade da učestvuju u ovoj samoubilačkoj igri.

Mladi, kao i svi mladi pred rat, rešavaju da uđu u koštac sa ovom pričom – zaokupljeni nagradom i verovanjem da je ovo life changing momenat iz kog mogu da izađu drugačiji, bolji, da pomognu… a vrlo brzo shvataju da se nikada neće vratiti kući.

Iako su u centru priče dva dečaka – Gereti (Kuper Hofman) i Piter (Dejvid Džonson), obojica željni pobede, ali i prijateljstva koje stiču u ovoj smrtonosnoj igri – i ostali momci osvajaju svojom pojavom, svaki na svoj način. Bilo da su opsednuti samim takmičenjem, deluju kao da su pali s Marsa, prikrivene sociopate ili vojno odgajana deca, svi na kraju, zbog umora i truda, skidaju sloj po sloj naučenih i navežbanih ličnosti i ostaju ono što jesu. Deca na vetrometini metaka i nasilja – kao i u svakom ratu, tako i u ratnim filmovima.

U Dugom hodu nema rata kao takvog, ali verujte mi – ovo je ratni film. Svi postulati tog žanra su tu: grupica koja se sprijateljuje, koja se žrtvuje, koja ide napred iako zna da je napred smrt, koja pokušava da prkosi moćnijem neprijatelju.

Priznajem, na projekciju sam ušao umoran u deset uveče, ubeđen da ću zaspati. Ali ovaj film me držao budnim i nervoznim tokom celog trajanja. Napetost i nasilje vam ne daju mira. Gledanje je teško ne samo zbog brutalnih smrti, već i zato što su likovi tako dobro razrađeni. Upoznajemo ih kroz njihove šale, njihove snove, strahove, prijateljstva. I znamo da na kraju samo jedan može da preživi. To saznanje cepa srce, naročito kada ih gledamo kako se povezuju baš dok marširaju ka sopstvenom kraju.

The Long Walk je ekstremna verzija onog osećanja koje svi mladi mogu da razumeju radeći slabo plaćen posao u kom te šef uništava, učeći za prelaznu ocenu iako te je profesor odavno uzeo na zub, ili onog što će ovdašnji mladi najbolje razumeti – kada kreneš u blokade univerziteta i marširaš zemljom zbog korupcije vlasti. Tad mladi počnu da dele svoje najintimnije misli jer znaju da su zarobljeni zajedno u perverznom sistemu koji im kroji sudbinu.

Glumačka postava predvođena Kuperom Hofmanom i Dejvidom Džonsonom nosi film. Njihova hemija daje novi nivo ovoj priči i bez ovako dve jake glavne uloge, film bi bio na staklenim nogama. Džonson već sa nekoliko prethodnih uloga kandiduje sebe kao jednog od ozbiljnijih dramskih glumaca sa talentom da svakog časa skrene u komediju, romansu ili lakši sadržaj. Kuper Hofman je dugo bio ta „nepo beba“ koju niko nije napadao, iz prostog razloga jer nam nedostaje njegov pokojni otac, veliki Filip Simor Hofman. Filmofili su se prećutno držali toga da želimo da gledamo makar jednog Hofmana. Sreća je da je Kuper nasledio talenat – i radujem se njegovim novim ulogama.

U celini, The Long Walk je težak, ali i izuzetno preporučljiv film. Njegova potresna premisa donosi priču koja diže adrenalin, ali i otvara prostor za iznenađujuće trenutke saosećanja. Reditelj Lorens ne odstupa od toga da ipak gledamo visoko stilizovan film sa „nemogućom“ pričom, ali ga scenario Dž. T. Molnera vraća u „naš“ svet svojim junacima i njihovim sudbinama.

Upravo ta kombinacija filma i života, kao i brutalnosti i humanosti, čini ga jednim od najzanimljivijih distopijskih filmova poslednjih godina – ali svakako i jednim od upečatljivijih ratnih filmova.