Gledao sam Ferari, i skontao koji glumac bi mogao da odlično odglumi Aleksandra Vučića na filmu

Ferari, novi film legendarnog reditelja Majkla Mana može da se okarakteriše onom starom preporukom – “može, a i ne mora”, ali mnogo bitnija mi je bila epifanija koja me strefila dok sam gledao film.

Da se prvo pozabavimo klikbejtom iz naslova, pa ćemo posle o samom filmu. Adam Drajver je jedan od vodećih glumaca nove generacije, hteli vi to da priznate ili ne. Ako čak i niste fanovi onoga što on nudi, njegova Imdb stranica, da ne kažemo biografija i saradnja sa velikanima sedme umetnosti govore njemu u korist.

U filmu o Ferariju, on glumi naslovnog Enca, visokog, bez mnogo mekih momenata, sa određenim držanjem i stavom, mrkim pogledom. Dobro, i sa maskom i perikom i nepotrebnim akcentom, ali i ogromnim egom koji kao da je ličnost za sebe.

Posmatrajući ga u ovoj ulozi, samo mi je sinulo, ovaj čovek bi bio sjajan u biografiji o Aleksandru Vučiću. Tu pritom ne mislim da treba da glumi neku parodiju, imitaciju, poput Mićka Ljubičića. Ne, već kao stvarnu osobu. Pa sad vi tumačite da li želite da dodate i na sve to kao negativca, proračunatog lika ili nešto treće. Naravno, ne morate da složite sa mnom, ali ja ovde vidim potencijal za projekat, pa ako neko zna broj agenta Adama Drajvera nek mi pošalje.

Ali da se vratimo na Ferari…

Majkl Man je za početak vešto izbegao zamku u koju upadaju mnogi reditelji današnjice i kad se bave biografskom pričom, provlače nas od perioda kad je glavni lik u pelanama pa sve do onog kad je mator i u samrtnoj postelji.

Odabrao je period koji je bio biti ili ne biti u životu Enca Ferarija i njegove fabrike brzih automobila, kad je mogao da ostane zauvek u istoriji i pobeđen od strane Masaratija. Sa druge strane, posao profesionalnih reli vozača nikad nije bio siguran i bezbedan, pa tako smrt jednog dovešće do dovođenja u žižu interesovanja neke druge, nove mlade vozače i to baš pred trku “Mille Miglia” koja će biti taj konačni pokazatelj snaga na terenu.

Sa druge strane, Enco u privatnom životu igra duplu igru, pa pored supruge Laure (Penolopa Kruz) sa kojom živi i sa kojom je izgubio sina, ima ljubavnicu Linu (potpuni miskast Šajlin Vudli) sa kojom ima nepriznatog sina, dvanaestogodišnjeg Pijera koji tad još uvek nema prezime Ferari, a supruga Laura će uraditi sve da to prezime nikad i ne ponese.

U jednom zapletu kao izašlom iz klasične sapunske opere, pratićemo ljubavni trougao opterećen novcem i moći, ali i onim što nosi budućnost za klinca koji ne zna kako se preziva i za koga svi znaju ko je, osim tatine zakonite supruge.

Man započinje film na visokoj nozi, sa Drajverom koji drži previše konaca u svojim rukama jer retko kome zaista veruje. I dok sve deluje da ćemo gledati upravo film o industriji moći i građenja dinastije, kao što je Kopola svojevremeno radio u Kumu (minus mafija i nelegalne radnje naravno) kako minuti prolaze, tako i tempo i ozbiljnost samog filma opada.

Sapunska opera preuzima prioritet, a kad se na bavimo u čijem će krevetu Ferari završiti, film dobija obrise sportskog, gde se više bavimo samim trkama nego bilo čime drugim, da bi se na kraju zaista i posvetili samoj glavnoj trci kroz italijanske gradove, koja ako vas ne zanima ova vrsta sporta, traje možda i predugo.

Drajver je odličan, ali to nije novost. Jedina zamerka je akcenat koji zaista nije njegova ideja i koji je kao neki recidiv prošlih vremena kad su glumci glumili na engleskom sa raznim akcentima, zavisno u kojoj se državi radnja odvija. Pritom, relativno skoro gledali smo film Kuća Gučijevih Ridlija Skota, gde je Drajver bio opet Italijan. Iako su ove dve uloge dijametralno suprotne s obzirom na kemp prizvuk Skotovog filma, opet to što je malo prošlo vremena između dva projekta povezivaće ih zauvek.

Ipak, MVP je Penolopa Kruz koja će pokazati sve ono što može i krije u sebi, pa će njena povređena žena i ožalošćena majka, ponekad biti i prenaglašeno emotivna, ali uvek za korak ispred svih u svojoj ulozi. Pored mnogih italijanskih glumaca, ističu se i Džek O’Konel, kao i Patrik Dempsi kog smo ipak navikli da viđamo u lakšem sadržaju.

Krajnji utisak je promenljiv. Da ne postoji ta jedna brutalna scena koja odgovara Manovoj poetici i koja je zaista efektna i jeziva, film bi mogao da prođe kao nedeljna popodnevna limunada koju možete da pratite sa očima sklopljenim na pola koplja umotani u ćebe. Film za koji ćete posle reći da je dobar iako ste ga verovatno prespavali u pojednim scenama. Ali verujte mi, Drajver kao Vučić, to treba da jurimo u budućnosti.