Tri nove domaće serije koje (ne) morate da gledate, a nisu Deca zla

Jesen je vreme kad nove domaće serija zaposednu naše TV kanale. Pogledali smo nekolicinu epizoda serija “Poziv”, “Poseta” i “Tunel” i stekli kakvo takvo mišljenje o njima.

Sve tri serije su sličnog krimi žanra, samo što je svaka na svoj način rešila da ispriča priču, da li kroz triler, dramu ili akciju.

Poziv

Ovo je serija koju je pre svega obeležila vest da se Mirjana Joković, nakon dosta vremena, vratila na domaći teren. Priča prati Anicu, bivšu policajku koja danas radi u call centru. Jedne noći, Anica dobija poziv i zahtev da se uđe u trag ljudima koji prete Sonji Tošić (Nada Šargin). Iako to nije više njen posao, Anica pokreće sopstvenu istragu prvo oko poziva, a zatim i oko samog nestanke Sonje. Naravno, u nekoliko slojeva priče pratimo i lokalnu mafiju (Ana Franić, Miloš Timotijević) koju je Anica ranije raskrinkala, kao i pogibiju dečaka za koje je optužena lokalna fabrika, koju drži brat ministarke (Snežana Bogdanović). Naravno, sve ova tri rukavca priče su na neki način povezani.

Seriju su kreirali Iva Mitrović i Marko Popović, dok je režiju potpisao Marko Đilas. Oni uspešne postave sve junake i celu priču već u prvoj epizodi, tako da vas zaista zaintrigira zaplet i sprega vlasti i kriminala, kao i borba pojedinca protiv sveg zlog. Serija očigledno pokušava da idealistički napravi lik policajke koja i dalje ide glavom kroz zid i skače bez padobrana, ne bi li pomogla nepozantim ljudima. Znate već, stvari i likovi koji postoje samo na filmu.

Problem nastaje kad se odmaknemo od prve epizode (a gledali smo već četiri na RTS-u). Deluje kao da kreatori ispuštaju uzde i kontrolu nad pričom. Radnja se rasplinjava, ništa se ne konkretizuje, te i pomalo pada glava od praznog hoda i gubi se kocentracija. Postavlja se pitanje, zbog čega to nastaje, da li zbog neiskustva autora, ili standardne boljke domaće produkcije gde je sve prvenstveno zamišljeno sa manje epizoda ili kao film, pa je kasnije dodavano i dopisano što šta.

Ipak, zbog vrlo solidne prve epizode i početnog zapleta, želim da verujem da nas od pete epizode čeka vraćanje na uzbudljivi početak priče.

Poseta

Ne znam da li možemo da pričamo o hiperprodukciji domaće televizijske industrije, ali svakako se snima dosta, zbog čega mnoge serije ostanu ispod radara. To se dešava zbog možda manje komercijalnog potencijala priče, ali i zbog toga što mnoge od serija idu na raznim kablovskim kanalima, koje pak mnogi ljudi nemaju u ponudi. Ako te serije ne dobiju svoj reprizni termin na nekom RTS-u ili Prvoj, desi se da ostanu sakriveni u vilajetima kablovskog tv programa.

Seriji “Poseta” preti takva sudbina, s obzirom da zbog slabije reklame, malo ljudi je čulo za nju, što je šteta, jer ima da ponudi drugačije čitanje već poznatih priča. Četiri priče, podeljene po četiri epizode, vode nas u istražni zatvor, gde se nalaze glavni likove svake od priča (Luka Grbić, Krešimir Mikić, Ozren Grabarić i Boris Isaković). Svako od njih dobija svoje vreme da nam ispriča šta se desilo, da saznamo da li jeste ili nije kriv, ali i mnogo bitnije, kakvi su oni ljudi i kakve su osobe završile iza rešetaka.

Mnogo bitnije od same misterije je drama koja nastaje u razgovorima između okrivljenih i njihovih advokata, tužioca ali i porodice i prijatelja. U prvoj priči to je mladi fudbaler koji nema sećanja na automobilsku nesreću u kojoj su poginuli njegovi prijatelji. U drugoj je profi lopov i pljačkaš banaka koji je uhapšen, ali i krije ulov iz poslednje akcije. U trećoj priči je čovek kojem investitorska mafija radi o glavi, a koji je iz nehata i gurkanja u gradskom prevozu ubio čoveka, i u četvrtoj je sukob dva stara prijatlelja koji već godinama ne pričaju, čija će konačna konfrontacija dovesti do požara.

Kako cele priče, tako i epizode variraju u kvalitetu, atmosferi, tempu. Nekad su sporije, nekad mračnije, nekad intezivnije i emotivne, nekad apstraktne. Odskače četvrta priča koja dobija drugačije boje i ekscentrične likove (Stefan Vukić je odličan u ulozi čudnog ali dobroćudnog advokata). Veljko Mićunović, Mina Tomić i Uroš Tomić su kreatori iza ovih priča i ma koliko da su doneli neke svoje tehnike i vizuelne načine pričanja priče, zbog same prirode drame, najviše su se oslonili na glumce. Tu leži najveća prednost ali i mana serije.

Likovi su napisani tako da je svaki glumac mogao da donese nešto svoje i da unese svoj duh. Pa su tako neki doneli svoju najbolju igru i podigli sve na više nego zadovoljavajući nivo, a neki su samo statirali, izgovorili napisano, došli po platu i nastavili dalje do sledećeg projekta. Sva sreća pa je ipak bilo više onih prvih.

Možda je ipak bio nesrećno izabran format od četiri skroz različite priče u jednoj sezoni, i možda je ovo mogao biti projekat od četiri sezone, ali to bi značilo da neko ovde ulaže i razmišlja o dugotrajnoj proizvodnji, a ko ima vremena za to.

Tunel

Nisam siguran da znam kako se ti projekti zovu, ali sam siguran da postoje. To su one dokumentarne emisije kada kamera ide iza leđa policajca, vatrogasaca i ostalih heroja u uniformama i snima njihove uzbudljive akcije. Neke od njih sam siguran da sam gledao na RTS-u.

Serija Tunel ide tragom tih projekata, iako je dramska. S tim što su se autori trudili (Petar Ristovski, Vladimir Ćosić), makar u ovih nekoliko prvih epizoda koliko sam gledao, da održe taj realistični dokumentarni prizvuk kada krene akcija. A akcija je ta da pratimo ekipu specijalne pregovaračke jedinice policije. Prva reakcija je naravno – a mi to imamo.

A onda kroz prvu, ali i naredne dve (koliko sam imao strpljenja da gledam) vidimo da takvi članovi policije su potrebni za mnoge situacije koje srećemo na stranicama crne hronike širom Srbije. Kroz tih nekoliko crnohroničnih slučajeva vidimo policajce pregovarače kojima je srce na mestu ali koji nisu uvek uspešni.

Ipak, zbog forsiranja realističnosti serija deluje zastarelo i na momente poluamaterski. Tempo svake epizode, uvođenje glavnih likova, posvećivanje akcionim scenama snimanim iz drona, kao i forsiranje na scenama vožnje brzih automobila deluju kao da niko u timu iza serije nije pogledao nijednu seriju, kako stranu tako i domaću u prethodnih 20-ak godina.

Uz nekoliko interesantnih novih lica u glavnim ulogama, kroz seriju će proći i više poznatijih glumaca u epizodama, kao likovi sa kojima treba pregovarati u datim situacijama, i oni predstavljaju retku svetlu tačku serije, koja će, s obzirom na standardno srpsko loženje na crnu hroniku svakako imati svoju publiku. Ipak ceo konačni proizvod je veliki korak nazad u odnosu na ostatak ovdašnje hiperprodukcije.