Sestra sestri krvnica: Kritika prve sezone serije „Yellowjackets“
Preglednosti radi, krenimo od jednog od perifernih a ipak nosećih aduta – na špici prve sezone serije Yellowjackets da se primetiti i ime Karin Kusume, autorke čije ime svakako budi prijatnu asocijaciju kod prekaljenijih filmofila.
Rediteljka filmova Girlfight, Jennifer’s Body, Destroyer (u redu, kompletizma i poštenja radi moraćemo da navedemo i Aeon Flux) vrla je nastavljačica značajne i potentne mustre koja se javila već krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, a koja je bila praćena i u međuvremenu novim naletom političke korektnosti omeđenom krilaticom the erected woman (uzdignuta žena), čime je, dakle, stala u stroj koji, između ostalih, predvodi znamenita rediteljka Ketrin Bigalou (Blue Steel, Point Break, Strange Days…).
Veza između njih dve najočiglednija je u slučaju odličnog Kusaminog neo-noara Destroyer (sa Nikol Kidman u glavnoj ulozi), uz ogradu da Kusama tek treba da krene da u kontinuitetu dobacuje do visova te svoje preteče.
Povezani članci
Ono što je ovde, pak, najvažnije, jeste vezanost obe i za žanrovsko poimanje i strukturiranje filma i filmskog izraza i svojevrstan nepokolebljivi borbeni (u neku meru čak i mačistički drzak) doživljaj junakinja priče, a što je, eto, evidentno i u slučaju viđenog u epizodama ove sezone serije Yellowjackets.
Karin Kusama, naravno, nikako nije jedini adut niti udarni razlog zbog koga bi trebalo pokloniti vreme i pažnju pomenutoj seriji, ali svakako je za početak iznimno važno imati barem jedan smisleni i ubedljivi orijentir pri snalaženju u lavini novih i novih serija (u SAD je, pomenimo ovde i to, tokom 2021. emitovano čak oko 360 serija rađenih po pisanim scenarijama, dakle, isključujući takmičarske programe, rijalitije…).
Yellowjackets ima naoko jednostavnu premisu – u vidu, reklo bi se, uredno u delo sprovedene pripovedne „pletenice“ pratimo priču koja se račva u dva podjednako bitna pravca – prvom koji se tiče onoga što se desilo kada se 1996. godine omanji avion sa srednjoškolskim fudbalerkama i njihovim timom srušio u divljinu na pola puta s jednog na drugi kraj Amerike i drugom u čijoj je narativnoj žiži ono što se dešava u životima nekih od tom prilikom preživelih.
U tom smislu, ovih deset epizoda u sebi sažima sledeće dve ključne žanrovske odrednice – povest iz domena preživljavanja u neuslovima (tzv. survivalist drama) i neo-noar kakav znamo iz, recimo, takođe serija Breaking Bad ili Fargo (da spomenemo tek neke). Ono što dosta brzo upada i u oči i umove gledalaca je upravo ta pipava, a upečatljiva i snažna ravnoteža između ta dva žanrovska polja, čemu onda treba dodati još ponešto od vitalnog značaja – podosta crnog humora, nostalgičarski pristup prošlosti uz izobilje pop-kulturnih referenci i muzike iz ere kraja veka za nama, studiju živopisnih karaktera i u nesvakidašnjim situacijama, osvetnički triler…
Yellowjackets se u značajnjoj meri oslanja i na onu, inače, klimavu podvrstu nazvanu moms’ thrillers (trileri za mame – koja može biti ilustrovana i novijim serijama poput Little Fires Everywhere, Big Little Lies). Što se poslednje pomenutog tiče, prva sezona Yellowjackets zbilja koristi neke od tu zastupljenih stilema, ali lako uočljiv otklon iznalazi u odrešitijem i konsekventnijem pristupu žanru, što na kraju dovodi do toga da ova serija ipak ne može biti po ukusu većine i zahteva izvesnu otvorenost spram drčnijih sadržaja (uključujući tu i prikaz nasilja) i makar iole temeljnije poznavanje suštine žanrovskog promišljanja tako postavljanih piča, a čime onda opet stižemo na teren priče o osobenosti autorki kao što je Karin Kusama.
Na planu onoga sa čime se gledaoci ipak dominantno sučeljavaju Yellowjackets dosta brzo daje povoda za gromke pohvale – glumački ansambl je savršeno uštimovan u obe narativne ravni, u prvoj koju predvode uvek maestralna Melani Linski, nepogrešivo eksplozivna Džulijet Luis i Kristina Riči (u očito ulozi čitavog ovog novijeg toka njene karijere kao odrasle glumice), te u drugoj, gde ponajviše pažnje privlači sada već iskusna a i dalje mlada Ela Parnel, uz nekoliko važnih otkrića za kasnije (ovo se pre svega odnosi na Samantu Henrati koja tumači lik mlade Misti, koji će u ovovremenskoj dimenziji preuzeti upravo Riči).
Osim toga, reč je, na nivou dijaloških razmena, vaganja odnosa dva pominjana kraka i sveukupnog pristupa ipak duboko uvreženim žanrovskim postulatima, o odličnom tekstu, fino i sigurno razigranom, a sama priča je dinamično ispripovedana i može se reći da je Yellowjackets, u celini sagledavano, serija koja u ogromnoj meri iskorišćava svoje nemale polazne potencijale.
Pritom, ova serija se po više osnova u samoj priči može svrstati i pod šinjel radova iz sfere feminističkih naslova (tako ćemo iz usta jedne od mladih junakinja čuti i ovo: „Ovo je 1996, sada čak i naše vagine imaju monologe), ali i kvir sadržaja, pri čemu se, a to je poprilična retkost u današnjoj, novopolitičkom korektnošću opterećenoj hiperprodukciji, kvir dimenzija organski uklapa u širi okvir bez iole upadljivih šavova, što onda dovodi do olakšanja jer se priča o tom aspektu u ovom konkretnom slučaju ne iscrpljuje u pukom i mehaničkom prebrojavanju kvir likova, implikacija i motiva.
Mora se pomenuti i utisak da, pomalo zbunjujuće, prva epizoda protiče u ponešto klimavom hodu ka suštini, kao i da u finišu sezone dolazi do izvesnog prenatrpavanja pod- i unutaržanrovskih motiva, što je, pretpostavimo, neophodno kako bi se utabala staza za ono što nas čeka u novoj sezoni (ili novim sezonama?). Uprkos tome, bez mnogo premišljanja i rezervi, na koncu stoji sud da je Yellowjackets na osnovu viđenog u ovih deset (jednosatnih) epizoda svakako deo samog vrha gornjeg doma onog ponajboljeg što nam je na planu serija donela ta čitava neumerena 2021. godina.
Fotografije: Showtime
Povezani članci
