Smeh na odloženo plaćanje: Kritika filma „Don’t Look Up“

Ima li i dalje lepote i slasti u brzom prepoznavanju istog ili dovoljno sličnog ili je i to endemski prisutan cinizam opoganio i nehajano progutao? I da li je dobro ako se istovremeno smejemo i pitamo se čemu se tu zapravo i zašto uopšte smejemo? I šta tu smeh uopšte može, da li je dovoljno da smeh bude kratkoročna uteha, kad već nikako ne može da bude lek? I zašto su nam lake mete i dalje nekako najprivlačnije? I da li je film manje dobar ako u trenu postane globalni fenomen?

Eto, najmanje pet pitanja koja iz prikrajka ali izrazito hitro dolaze u um u slučaju razmišljanja o onom što nam je doneo sada već (a do tog statusa je stigao u samo pet-šest dana!) kolosalan hit – Netfliksov Ne gledaj gore! (Don’t Look Up!). U vezi sa prvopomenutim, izgleda da su i sreća i instant-prividi sreće i dalje na ceni, te da se i dalje kao čista i zamašna ćar računa ako i na ekranu dosta brzo prepoznamo odraz onoga što nas okružuje i što možda u donekle drugačijem vidu trenutno ili već neko vreme proživljavamo.

I to je u redu, baš kao što postoji sigurnost u brojnosti, lako je uočljivo i olakšanje kada se spozna da nam Holivud manje ili više nadahnuto, manje ili više kreativno i/ili inovativno redovno isporučuje i nešto iz domena predvidivog i dobro poznatog. Sa druge strane, o prirodi i suštini smeha u današnjim okolnostima svakako se može mnogo i detaljno raspravljati, i taj aspekt svakako nadilazi okvire kritike pojedinačnog filma koji se dominantno predstavlja kao komedija (komedija apsurda, sprdnja, društvena satira…).

Što se lakih meta tiče, pak, svaki će vam strelac reći da su one sasvim legitiman zahvat, a katkad i cena i mera možda i poljuljanog samopoštovanja; u slučaju konkretnog filma, autori ovde ismevaju ljudsku prirodu kao vazda kvarljivu robu, ali ponajpre kapitalistički sistem, u čiji smo zagralj i mi ushićeno potrčali pre dvadeset i kusur godina, doduše, u onaj burazerskog podtipa…. A, na koncu, imajući u vidu ovo naše planetarno danas, šta je pop-kulturni rad, šta je proizvod industrije zabave ako barem na oročeno vreme, do novog naleta iz manje-više istog pravca ne izbori i tu i dalje laskavu i ugodnu titulu „globalnog fenomena“? Nekako, uvek je bolje i toplije pod „kišobranom“ krupnijh i lakih odrednica i te sorte.

Don’t Look Up polazi od jednostavne začkoljice (naučnici opaze kometu koja bespovratno hita ka Zemlji i koja će je u potpunosti uništiti, a da, pritom, nailaze na dragovoljno slepilo, ravnodušnost, kao i spremnost političke i ekonomske elite da i tu katastrofu upregnu u smeru sitnosopstveničkih interesa i kratkoročnih koristi), što ne predstavlja problem sam po sebi, već nevolja biva što film do samoga kraja zadržava to obličje, dramaturgiju i bit vica.

Ovde je nekako prirodno nadovezati se pričom o tim zavodljivim lakim metama, te su podrugivanju u njemu izloženi političari (uključujući i sam vrh vođstva Amerike), mediji kao indukatori sveopšte toksičnosti javnog prostora, udarne igle krupnog biznisa koji svoju alavost prikrivaju plaštom new age zapitanosti nad sudbinom planete i futurističkim ličnim potezima…, a podno svega su i ti sitni, neznatni civili koji i u tim okolnostima moraju da se bave svojim svakodnevnim preokupacijama i mukama, među kojima su, gle čuda, i kriza srednjih godina, i bračna preljuba, i generacijska jalovost i neučinkovitost….

U tom pogledu, kao i u pogledu izraza i stila, gde preovladava kvazi-dokumentaristički, odnosno, naglašeno naturalistički pristup, Don’t Look Up se predstavlja kao filmsko delo koje bi da se bavi istinom i to na istinoljubiv način.

Međutim, tu nailazimo na upadljivu plitkost, gde se oštrica satire zadržava na površini, ne sežući dublje put korena problema – naprosto, mediji i na planu informativnih sadržaja nude tek površnu zabavu, političari su slavoljubivi i podložni korupciji, civili su, kanda, i dragovoljno odani neinformisanosti i ravnodušju, vlasnici krupnog kapitala i njihovi podanici su nepopravljivo pohlepni, državni aparat je truo i suštinski ne funkcioniše, vojska je i dalje uljuljana u svoje mačističke i alfamužjačke samoobmane na temu svemoćnog muškarca sa oružjem u rukama…

Ovo, istina, jeste komedija, ali komedija čiji autori po vlastitom izboru ciljaju ka višim idejnim sferama, ali zastaju negde na pola puta ka delu koje je i u intelektualističkoj dimenziji ipak moglo da bude temeljnije, prodornije, drskije i sveobuhvatnije. Ovde može da se iskaže i sitna jeres – čini se da već samo filmski serijal Spiker (Anchorman), premda, u načelu „samo“ prenaglašena repertoarska komedija i izdanak glavnotokovskog pristupa, a reč je o filmovima koje je reditelj Don’t Look Up, Adam Mekej, radio sa Vilom Farelom, na tom planu nudi znatno više, bivajući vidno zaokruženiji, istinski provokativniji i rečitiji.  

Isto važi i za sadržaje koji pristižu sa komičarske platforme Funny or Die (koju su pokrenuli Farel i Mekej) već duži niz godina unazad. Sličan se sud može izreći i u slučaju Mekejevog filma od pre par godina – Opklada veka (The Big Short), koji je u svom osnovnom pristupu gotovo identičan ostvarenju Ne gledaj gore.

Ono što dodatno opterećuje ovaj film je stilski neuravnotežena gluma koja nudi pomalo i šizofrenu raznovrsnost izraza, što možda ukazuje i na brzopletost u izradi ili čak preteranu relaksiranost kao dopušteni prestup. U filmu, da podsetimo, glume: Dženifer Lorens, Leonardo Dikaprio, Meril Strip, Džona Hil, Kejt Blanšet, Matk Rajlens, Timoti Šalame, Tajler Peri, Melani Linski…, i gotovo svi oni u međusobno različitim, a na mahove i oprečnim ključevima.

Ukoliko po strani ostavimo sve pomenuto, u pitanju je sasvim funkcionalan film, u dobroj meri i zabavna i smešna komedija, sa podosta bravuroznih replika, a tu je i produkciona ubedljivost, te kada se sve sabere, ni ne čudi što imamo hit globalnih razmera, pa još na temu koja je svima lako pojmljiva, a verovatno i izrazito privlačna. Za zahtevnije filmoljupce, međutim, jedna posve drugačija preporuka iz tematski srodne sfere – kanadski film Last Night s kraja veka za nama, u kojoj je reditelj i glumac Don Mekelar po pitanju neumitnog kraja sveta rekao znatno više i na filmski nadahnutiji način.

Fotografije: Netflix