Strina, stižu permamaskeri!!!: Filmovi čiji junaci nose maske
Javljaju kako su među nama (nama, u planetarnom smislu) sada i permamaskeri – počudan soj onih koji i dalje istrajno i zadrto nose maske. Naravno, ima tu svega – nepatvorenog opreza, iskrenog straha, istinske hipohondrije, možda i pomodarstva (jer, kako smo naučili u ovih godinu i kusur, i maska može biti „fešn stejtment“), a možda i zazora od onoga što neki od nas rođenim očima vide kada sopstvenim okom vide svoje golo lice.
Bilo kako bilo, neka i po ovom pitanju cveta onih udarničkih hiljadu cvetova, neka se šiju maske na milijardu dezena i šara (jer i to stvara prihode, otvara radna mesta, upošljava možda i zaludne ruke…), a mi možemo da, nošeni tim izgovorom, brzo prođemo kroz nekoliko zgodnih i zanimljivih filmova čiji junaci i junakinje nose maske. Iz ovog ili onog razloga.
- Eyes Without a Face (1960)
Ako po iole strožijim kinestetskim kriterijumima tragamo za osobenim filmom u kome maska kao motiv (a ne samo pomagalo ili, daleko bilo, ukras) zaista ima zapaženo i organsko mesto, onda je to na prvom mestu ovo remek-delo Žorža Franžua. U njemu mlada i nesrećna devojka nosi belu masku, kao prototip buduće realistične maske za koju njen otac, koji je skrivio nezgodu u kojoj je devojci trajno i temeljno uništeno lice, uzima kožu od kidnapovanih devojaka. Gluma Edit Sko je istinsko čudo obuzdane ekspresivnosti, gde oči i glas igraju najznačajniju ulogu. Maska će kao odjek viđenog u ovoj savršenosti od filma, biti važan detalj i u Franžuovom kasnijem delu –Judex.
- The Mask (1994)
Ispod površine ove raspojasane i bučne komedije, sve u u efektnim preterivanjima i inače tome nepopravljivo sklonog Džima Kerija, krije se prilično uverljiva i potresna priča o stidljivim dušama kojima maske dođu kao nužnost kako bi dali oduška svojoj usamljenosti, nesnađenosti i prigušenom besu. Pritom, reč je o krajnje ubedljivom repertoarskom filmu i zaista zabavnoj komediji.
- The Wicked Lady (1945)
A ovaj britanski klasik, jedan od najgledanijih tamošnjih filmova svih vremena, pod krinkom melodrame donosi sa današnje tačke gledišta posebno intrigantnu postavku u kojoj plemkinja spas od dosade pronalazi u drugom identitetu – postaje drumski razbojnik pod maskom, naravno. Margaret Lokvud smireno i detaljno prikazuje trenja te dve „struje“ unutar jednog uma i jedne duše, a dosta dobro funkcioniše i romantičniji deo priče u kojem ona ekran deli sa Džejmsom Mejsonom. Svakako vredi pogledati i nešto noviju verziju – iz 1983. godine, u režiji Majkla Vinera, vidno manje zainteresovanog za finese melodrame, a u kojoj udarne role tumače Fej Danavej i Alen Bejts.
- The Texas Chainsaw Massacre (1974) i Halloween (1978)
Ova sigurna stavka unutar istorijata žanra (ne samo ako se u fokus stave brutalni horori tog profila) i na današnja gledanja deluje upečatljivo, a krvavi pir Lederfejsa (Leatherface) i dalje budi jezu. Iz ovog filma u režiji Tobija Hupera izrodio se nepotrebno dugovečan serijal, bilo je tu i preradaka, ali prvenac ipak ostaje neporeciv klasik, i možda će većini pri pomenu maskiranih aktera filmova na pamet prvo pasti upravo krvolok iz ovog ostvarenja. Naravno, iasto se može ustvrditi i u slučaju Karpenterove Noći veštica i tamošnjeg krvožednog Majkla.
- The Five Deadly Venoms (1978)
Ovaj biser hongkongškog viđenja filmskih hiperakcijaša predstavljao je i krupno nadahnuće za Kventina Tarantina, što on nije ni krio. Osim toga, ova preteča superherojske priče sa udruženim junacima različtih veština i supermoći, sasvim očekivano, nudi vratolomnu akciju (naravno, uz ponešto dragovoljne suspenzije neverice), a, eto, poslužila je i kao mustra za marvelovska, filmska preterivanja sličnog dramaturškog i narativnog ustrojstva.
- The Skin I Live in (2021)
Formalno gledano, Almodovar je u ovom svom vrlo dobrom poznijem filmu kroz priču o plastičnom hirurgu koji u misterioznoj ženi, kojom je očito opsednut, pronalazi zamorče (ali prilično prpošno i ne baš naivno) za svoje eksperimente uradio ekranizaciju i kod nas prevođenog romana Tarantula iz pera Tjerija Žonkera, ali je, zapravo, u velikoj meri napravio i nadahnut omaž gorepohvaljenom filmu Žorža Fražua. Time je popularna kultura još jednom dokazala svoju derivativnost (ali ovde u najboljem mogućem smislu tog suštinski ipak nezgodnog pojma). Da podsetimo, na čelu glumačkog ansambla tu su bili Elena Anaja i Antonio Banderas, a važnu epizodu je odigrala i ranija Almodovarova muza – Mariza Paredes.
- Eyes Wide Shut (1999)
Ispostavilo se da je ova (malo je reći) vešta ekranizacija čuvene Šniclerove Novele o snu bila testamentarni film velikog Kjubrika, a u njemu, podno i pored mnogo drugih važnih i intrigantnih slojeva, imamo i, reklo bi se, krunski segment bala pod maskama, koji će se pokazati kao ključni odraz dobrog dela onoga što škripi i žulja u odnosu likova koji su tu odigrali Nikol Kidman i Tom Kruz.
- Frank (2014)
Ljubiteljima nezavisnih filmova naglašenije arthaus provinijencije na ovu (samozadatu) temu na um će, kanda, ponajpre pasti i ovaj odličan film reditelja Lenija Abrahamsona u kome je Majkl Fasbender ostvario zadivljujuće zrelu i slojevitu ulogu junaka, pevača benda koji beg od vlastitih duševnih problema traži ispod ogromne karikaturalne maske koja mu prekriva čitavu glavu. Sigurno je nemali broj nas koji smo barem povremeno poželeli da sebi možemo da priuštimo taj stepen nevidljivosti.
I još: Star Wars, The Phantom of the Opera, Phantom of the Paradise, V for Vendetta, Looks That Kill, American Ninja, Ninja III: The Domination, Five Elements Ninja, The Wicker Man, Demons, Black Sunday…
Naslovna fotografija: Warner Bros.