Sudbina nas na put šalje: Kritika filmova „Povezi me“ i „Točak sreće i fantazije“

Iz „berbe“ prilično mršave, a sa druge strane i evidentno ujednačene (da ne idemo tako daleko, pa da ustvrdimo i – uprosečene) filmske godine za nama imali smo, eto, prilike da se pomnije upoznamo sa poetikom, svojevrsnim filmskim svetonazorom i, kanda, opsesivnim postavkama i zahvatima i japanskog sineaste, Rijusakea Hamagučija, i to kroz dva filma – Povezi me (Drive My Car) i Točak sreće i fanzazije (Wheel Of Fortune and Fantasy).

Prvi je od pre par sedmica i deo redovnog bioskopskog repertoara, pre toga viđen i na beogradskom Festivalu autorskog filma, a drugi je bio deo ponude prestoničkog, jubilarnog 50. FEST-a. Hamaguči već neko vreme uspešno i predano dela, stalna je stavka programa filmskih festivala i prepoznatljivo je ime unutar tog ešalona skorije pridošlih filmskih stvaralaca arthaus provenijencije, a dva pomenuta, najnovija mu filma sasvim su valjan uzorak da se pomnije spozna i njegovo autorstvo, ponajpre na planu izraza, tema, motiva i pristupa..

Osetno primećeniji je Povezi me, što ni ne čudi, imajući u vidu da je dobar deo sveopšte marketinške kampanje u globalnim razmerama u prvi plan isticana činjenica da je tu reč o ekranizaciji kratke priče Harukija Murakamija, i kod nas voljenog prozaiste, koji, kako javljaju (navodno) upućeniji, već neko vreme „titra“ na samo par koraka do Nobelove nagrade književnosti. Na to se odmah nadovezuje i jedna posve zdravorazumska pitalica – kako je od priče omeđenog obima moguće „sročiti“ trosatni film, a sa zapletom koji barem na papiru ne ukazuje na preku potrebu za tako zamašnom minutažom?

Strpljiviji i fokusiraniji gledaoci odgovor na tu glavolomku dobiće dosta brzo tokom gledanja ovog sasvim uspelog filma – naime, Murakamijeva proza tu je samo idejni i narativni temelj (zapravo, jedan od nekoliko), a okvir je i ovog puta sporovozna, meditativna studija zapitanosti nad svrhom postojanja kada nahrupi život sa svojim čudnim zaokretima i povremenim okrutnostima, a neretko i apsurdnim preokretima sudbine. U Povezi me to spoznajemo kroz priču o duševno prilično urušenom glumcu i pozorišnom reditelju koji nakon nenadane smrti (inače, neverne mu) supruge stiže i u Hirošimu, gde će u pozorištu postaviti svoje viđenje Čehovljevog dela Ujka Vanja.

Poslednje pomenuto je izrazito važno, jer Čehovljeva drama sa značenjima i preispitivanjima integralni je deo ovog filma, u jednakoj meri koliko i Murakamijeva priča, ako ne i više. Hamaguči samozadati idejni okvir koristi za prikaz života pred naletima neglumljenog i sve dublje proživljavanog splina, što ovaj Hamagučiijev film svakako čini, između ostalog, i univerzalno pojmljivim.

Osim toga, u slučaju ovog sineaste ranije počesto pominjanih Žaka Riveta i Erika Romera, na planu očiglednih uzora i referentnih tačaka sada se mogu navesti i Robert Altman i Atom Egojan, tim pre što je Povezi me (uostalom, kao i sama Murakamijeva proza) značajnim delom u svojoj suštini vesternizovan, a što onda i pojašnjava uspeh ovog filma i kod geografski znatno šarenolikije publike.

Povezi me, što je, naravno, veoma važno, pleni svojom iskrenošću, odnosno, umešnošću autora da u okviru tog izvorno naturalističkog izraza postigne uverljivost na planu emocija sveprisutnog očaja sa kojim se mora živeti, te upečatljiva na kraju biva i naznaka nade da su srećne završnice i dalje dovoljno realna sudbinska opcija. Premda prijatan za gledanje i, gle čuda, znalački sproveden u delo, te bogat značenjima i privlačnim kontemplacijama, Povezi me ipak jeste i predugačak film, doduše, autora koji ni ranije imao problema sa filmovima sličnog „gabarita“.

Sa druge strane, Točak sreće i fantazije, osmišljen kao triptih u svoja dva sata trajanja pokazuje da i se tu raspričani Hamaguči, ponovo i na tragu kamernijih izraza sa očitim izvorištem u teatarskom pristupu, dobro snalazi i na, označimo to tako, „manje prostora“. Ovaj takođe prošlogodišnji mu film pred gledaoce stiže kroz tri hiperverbalizovane priče kroz koje, skupa sa autorom, imamo priliku da preispitujemo potencijale uvek zavodljivih pitalica spekulativnog tipa – šta bi bilo kad bi bilo…

Konkretnije govoreći, to nam je tu dato kroz tri priče (o ljubavnom trouglu, neuspešnom zavođenju i slučajnom susretu koji će se možda izroditi u nešto sudbinski krajnje značajno), a na idejnom planu Hamaguči se kreće u tom krugu kontemplacija na temu izbora koje činimo u trenutku, a koji onda stupaju katkad i u čeoni sudar sa onim što su nam zbilja i sudbina u datoj situaciji namenili. Ovaj film je, povrh te svoje, silno raspričane biti i strukture, ipak poletniji od Povezi me, a, pritom, u uočljivijoj je vezi sa ranijim filmovima ovog autora.

Hamaguči je i tu uspeo da stvori upadljivu poetičnost na polju opšte atmosfere, što podosta pomaže da se ova melodrama shvati i kao intelektualistička studija ne samo karaktera uhvaćenih u naoko običnim životnim, ali i dovoljno intrigantno postavljenim situacijama, sa sve pitanjem fatuma i fatumskog kao krovnog koncepta, koji onda nepogrešivo mami i poklonike arthaus izraza.

U drugom idejnom uglu imamo Hamagučijevo preispitivanje vlastite poetike, te baš kao što se junakinja središnje priče pita „Da li ja imam snažniji libido od drugih ili naprosto manje samokontrole?“, tako i Hamaguči kreće kroz obilje mogućnosti mudro postavljene melodrame savremenijeg kova, a stiže do vrlo dobrog filma čije su sve tri trećine izvrsno ujednačene i međusobno sasvim komplementarne.

A i u tom slučaju, tišina isprva omamljuje, a onda i navodi put zaokreta i mogućih razrešenja. Na sve to, sasvim očekivano, ova dva filma čine skladan diptih koji prevazilazi puki kalendarski imenitelj filmova istog autora nastalih u istoj godini, a koji i široj publici podrobno predstavlja možda i budućeg rediteljskog favorita.

Naslovni kolaž: Bitter’s End/Film Movement