Gledao sam najemotivniji film o psovanju ove godine i dobio “sve po spisku”

Britanski nagrađivani film Sve po spisku ulazi u beogradske bioskope.

Reč-dve o klikbejtu iz naslova…

Naglašavati da je film emotivan iako je u prvom planu psovanje, za ove prostore ne znači mnogo, s obzirom na to da mi psujemo i kad nam je loše u životu, i kad trpimo probleme i nepravde, ali i kad smo apsolutno radosni, dok primamo i delimo čestitke. Zato nam možda i ne zvuči previše čudno ideja emotivnog psovačkog filma, ali verujte mi, ovo zaista ide u drugom pravcu.

U filmu Sve po spisku u centru priče je momak koji ima Turetov sindrom, koga pratimo od detinjstva pa do srednjeg doba. Od perioda kada je Turete bio potpuna nepoznanica, pa je glavni junak bio samo „neki ludak koji psuje na ulici bez razloga“, do trenutka prihvatanja ovog stanja i pronalaženja načina da se ljudi koji ga imaju izbore s njim.

A šta nam sve nudi film Sve po spisku?

U centru svega je Džon, koga fantastično glumi Robert Aramajo, dečak, a zatim i mladić koji se ni po čemu ne razlikuje od ostatka okoline, osim po tome što usled raznih uzbuđenja počinje da izgovara bezobrazne reči koje ne misli. Zbog toga ga sredina odbacuje, porodica ga ne razume, a kako smo i dalje na početku osamdesetih, ljudi ga svrstavaju zajedno sa huliganima koji imaju problema s vaspitanjem.

Međutim, Džon pronalazi novu porodicu, majčinsku i bratsku figuru, kao i prijatelje (Maksin Pīk, Piter Mulan) s kojima počinje da živi, koji ga usmeravaju ka boljim stvarima u životu i s kojima uči da se njegovo stanje makar delimično može kontrolisati.

Film je, što bi rekla stara srpska reč, tearjerker, tera na suze, ali iz najčistijih i najživotnijih razloga. Režiju potpisuje Kirk Džouns, holivudski zanatlija bez preterano ujednačene filmografije — od Everybody’s Fine i Nanny McPhee do My Big Fat Greek Wedding 2. Ovde se, međutim, ne trudi da komplikuje stvari, već nas pušta da, poput tihog saputnika, pratimo glavnog junaka koji je veći deo života zbunjen jer ne razume zašto radi to što radi, a zatim i njegovu borbu da sebe predstavi svetu koji bi ga konačno prihvatio kao ravnopravnog člana zajednice.

Tu na scenu najviše stupa glavni glumac. Robert Aramajo je toliko ubedljiv, šarmantan i topao da ćete posle filma guglati da proverite da li je za ulogu zaista angažovan glumac sa Turetovim sindromom. Odgovor je — ne. Aramajo je samo uradio sjajan domaći zadatak i doneo toliku količinu topline da poželite da uđete u ekran i borite se za ovog momka. I kad ostanete do kraja, a neću spojlovati, cmizdrićete uz sav arsenal „dobrih psovki“.

Ako vam ni to nije dovoljno, film se završava snimcima stvarnog Džona Dejvidsona, koji je bio tema više BBC-jevih dokumentaraca, počev od John’s Not Mad, uz završnu napomenu koja naglašava značaj društvene svesti u daljem tretmanu Turetovog sindroma. Tako da možete još dublje da uronite u ovaj svet ako vas je Sve po spisku zaintrigirao.

Film je zaobišla oskarovska manija zbog jake konkurencije američkih i neenglesko-govornih filmova, ali je u Britaniji veliki hit i ima čak šest BAFTA nominacija u glavnim kategorijama. Ovo jeste klasična britanska kitchen sink drama, ali tamo gde bi nas slični filmovi sačekali iza ćoška snažnim udarcem u stomak i šamarom u obraz, Sve po spisku ipak bira da pokaže da je, uprkos svemu i svakom stanju — život lep. Mamu mu je*em.

BONUS VIDEO: