Svi muškarci su isti i ostale jeftine metafore o toksičnom maskulinitetu vas čekaju u novom film „Men“

Stilske figure, sve te metafore i alegorije, su uvek bile u službi filma ili generalno umetnosti da bi nas na jedan pametan, ali i pre svega drugačiji način dovele do poente koju je autor zamislio da nam poruči. Međutim, u neveštim rukama, one postaju jeftine i parodične, kao u filmu Men, neveštog Aleksa Garlanda.

Svi muškarci su isti je uglavnom savet koji drugarica kaže drugarici nakon svađe, raskida i razočarenja u tipa ali i ceo muški rod. To je isto i poruka i poenta novog filma Aleksa Garlanda. I dok je ova konstatacija poprilično istinita na ovaj ili onaj način, opet od filma koji pretenduje da bude visoka umetnost očekujete malo više od besne i povređene rečenice koju može da izgovori i jedna srednjoškolka drugoj.

Ovaj film počinje tako šta glavna junakinja dolazi u zeleni vrt i pojede jabuku na šta joj njen stanodavac izgovara rečenicu da je to zabranjeno voće. I nakon što proverite na kalendaru i vidite da je 2022. godina, a filmadžije i dalje koriste ovakve jeftine biblijske reference i trikove, možete da nastavite film, ali neće krenuti na bolje. Glavna junakinja (Jessie Buckely) je tu na odmoru, posle velike svađe u kojoj je ostala bez muža, koji se kroz flešbekove ispostavlja kao nasilnik i đubre, rešila da pobegne od svega, da bi je dočekalo nekoliko sumnjivih njuški koje sve glumi isti glumac (Rorry Kinnear) sa manje ili više maske. Pošto na još nekoliko načina morate da shvatite i autor da vam pocrta da su svi muškarci isti.

Svi ti likovi, stanodavac, klinac, pop, pandur i goli tip koji je i neka vrta čudovišta a koji je uhodi, svi su oni jedna osoba koja na ovaj ili onaj način, malo više očigledno ili ne, ugrožavaju slobodu i život glavne junakinje. I dok ovako sve napisano deluje kao interesantan arty farty horor film, ipak do kraja ispada samo zbir neuspešnih ideja.

Pored svoje već pomenute poente, Garland (Ex Machina, Annhialtion) je pokušao da se očeše i inspirše sa još nekoliko kultnih naslova, počev od čuvenog horora Wicker Man (originala, ne one sprdnje sa Nikolasom Kejdžom) kao i Pekinpovoog trilera Stray Dogs, ali i po atmosferi, temi i bizarnosti, referiše se dosta i na Lars Von Trira, ali samim tim je sebi uradio medveđu uslugu, jer kad je ostavio tragove svojih uticaja, samo je podsetio na superiornije autore i filmove. To što je Garland istripovao da je Lars von Trir je kao kad bi neki domaći bend, tipa Ničim Izazvan, rešio od danas da bude Radiohead. Ne ide baš to tako. Film je inače u produkciji kultne A24 ekipe koja je postala specijalizovana za ovakve istripovane umetničke horore, ali svi ovi motivi ovako nabacani na gomili u Garlandovom filmu više deluju kao A24 parodija.

Na kraju, Garland je ovakvim tumačenjem priče više podsetio na one likove koji idu okolo i govore kako su svi muškarci svinje i onda na osnovu tog svog stava tražio broj telefona devojkama i pokušavao na osnovovu svog, bog zna kako produhovljenog stava, da se uvuče u gaće. Samim tim izgleda i dokazao stvarno da smo svi isti.

Naslovna fotografija: Taramount promo