Probudio sam se 2 sata pre alarma da bih gledao poslednju epizodu serije „The White Lotus“ i sad znam kako je devojkama kad obriju noge pre lošeg dejta

Jedna od najgledanijih serija 2025, „The White Lotus“, treća sezona, se (konačno) završila.

Prvo reč, dve o klikbejtu iz naslova…

TV revolucija, iliti kako to danas vole da kažu – Prestige TV – naučila nas je, pre svega, da kvalitetni likovi, radnje i zanimljive poruke više nisu rezervisane samo za filmove, već ih možemo naći i na televiziji.

Naučila nas je i nečemu ružnijem: da ljudi itekako umeju da budu đubrad – i to ona koja će vam spojlovati seriju na mrežama istog trenutka kada je pogledaju.

Čak i ako ste okruženi pristojnim ljudima koji, po nekom nepisanom pravilu, sačekaju barem da prođe radno vreme pa da svi stignemo da pogledamo epizodu, strani portali (i poneki domaći) vas od ranog jutra dočekuju sa spojlerima – često već u naslovu, ili bar u nagoveštaju tipa „ko, šta, kako i kad“ u poslednjoj epizodi neke serije.

Zato sam, poučen prethodnim iskustvima, rešio da preteknem zle ljude interneta i da odmah ujutru, pre posla i pre alarma, odgledam poslednju epizodu treće sezone The White Lotus – iako me prethodne epizode nisu baš oduševile. Možda pod onom parolom: „Sam pao, sam se i ubio“ – želeo sam da saznam sam sve loše, ali sam se ipak nadao da će kreator Majk Vajt za kraj pripremiti makar nešto dobro.

Odgledavši epizodu, setio sam se onog razočaranog pokliča devojaka nakon lošeg dejta – „Zbog ovoga sam brijala noge?“

Kod mene bi to bilo: „Zbog ove epizode sam žrtvovao dva sata sna?!“

Još je i ponedeljak – najgori dan u nedelji.

Šta sve ne valja u trećoj sezoni „The White Lotus“?

Glavni problem cele sezone jednostavno se prelio u finale. Majk Vajt, kreator, alfa i omega priče, počeo je da sebe i svoje pisanije shvata preozbiljno.

The White Lotus je od starta zamišljen kao „i bogati plaču“ priča, satirični pogled na američku elitu koja troši stotine hiljada dolara, ali ta kritika nikada nije išla dublje – već se oslanjala na lake obrate, koketiranje sa sapunicom i osnovne satirične bodlje. I naravno, svaka sezona ima svoju misteriju – ko je tajanstveni leš iz prve epizode.

Ali ako pogledamo šta zaista zanima publiku – to su upravo misterije, ko će koga, lake perverzije i škakljive scene. Društvena kritika i satira su samo anestezija – publika se uz nju oseća pametnijom, i to više kao ego-trip nego kao analiza.

Vremenom je i sam Majk Vajt, pod uticajem priznanja, nagrada i gledanosti, pomislio da u rukama ima nešto važno i pametno, pa je priču koja objektivno ima dva i po sata materijala razvukao na osam epizoda – sve pod izgovorom da likovi i veza praznog Zapada i spiritualnog Istoka to zaslužuju.

Spoiler alert: ne zaslužuju.

U osam epizoda gledamo porodicu Ratlif – mamu, tatu i troje dece – predstavnike visoke klase čija ekonomska moć opada, pa bi oni trebalo da „dođu do spoznaje“.

U beskrajno dosadnom samoubilačkom zapletu, pratimo oca (Džejson Ajsak) koji nikako da prekrati sebi muke, majku (Parker Posi) koja je postala viralna zbog akcenta, ćerku (Sara Katrin Huk) koja inicira putovanje i navodno doživljava prosvetljenje, ali ne da je budistkinja već razmažena bogatašica, i, naravno – dva incestuozna brata (Sem Nivola i Patrik Švarceneger) jer, ipak je ovo HBO. Pardon – Max. A incest tamo nikada nije bio nepopularan.

Problem je što sve što su doživeli za osam epizoda moglo je da stane u jedan film od 90 minuta – i to sam ih častio trajanjem. Njihova „prosvetljenja“ se nisu ni desila.

Tri prijateljice (Keri Kun, Lesli Bib i Mišel Monahan), koje su svoj srednjoškolski dinamiku ogovaranja i power-playa zadržale i 20 godina kasnije, više su se oslanjale na šarm i ime glumica nego na scenario i zaplet. Nisu bile ni naročito zabavne, ni intelektualno intrigantne.

Omiljeni likovi publike – i očigledni favoriti – bili su Volton Gogins i Ejmi Lu Vud, iako je njihov krvavi šekspirovski kraj bio previše usiljen. Goginsov lik je nosio bes i nesigurnost zbog porodične istorije, dok je ona bila simpatična i dobrodušna. Na kraju, ono što ih je činilo zanimljivim nije bio napisan lik, već glumačka izvedba.

Ostali likovi su nevažni. Ni Belinda (Nataša Rotvel), ni Greg (Džin Grijes), ni osoblje Tajlanda – među kojima je mogao da bude i Biković (da nije Rusofil). Njihove priče su bile samo da pokažu razliku između bogatih i siromašnih, ali se vidi da ni Vajta ove godine to nije naručito zanimalo.

Osam epizoda kasnije – ništa nismo naučili. Ni mi, ni likovi.

Zabavljali smo se retko – možda najviše u dijalogu Goginsa i Sema Rokvela o prestanku konzumacije alkohola ovog drugog.

Prostetički penisi i incest braća su više tu bili zbog klikova i „šok vrednosti“, a ne da bi prikazali dekadenciju sistema koji jede sam sebe.

Rešenje postoji. Eno ga u prve dve sezone. Kad je sve bilo šarenije, razuzdanije, kad serija nije samu sebe shvatala preozbiljno. Kad je Majk Vajt još uvek bio onaj ironični hipster koji je inspiraciju za The White Lotus našao jer je – verovali ili ne – učestvovao u Survivoru. Danas je on više čovek, koji je, poput svojih likova, pročitao dve filozofske knjige na plaži i pomislio da piše kao Džonatan Frenzen ili Sem Šepard.