Gledao sam “Treći svijet”, film o Haustoru koji se Rundeku nije dopao

Deseto izdanje festivala Dok’n’ritam je otvorio film Arsena Oremovića “Treći svijet” o kultnom bendu Haustor.

Prvo reč-dve o klikbejtu iz naslova.

Treći svijet je pesma, album, a od skoro i film, i sve je vezano za grupu Haustor, koja je prvenstveno snimila album 1983. O samom albumu ispričane su tokom godina razne mitomanske priče, a reditelj Oremović je probao da ih sve ubaci u film, tako da se niko ne naljuti i svi budu srećni i zadovoljni. Kad se tako radi, obično se desi da neko (ili svi) budu nezadovoljni.

Pa tako je u intervjuu za hrvatski portal muzika.hr Darko Rundek, upitan kako je zadovoljan filmom, odgovorio:

„Filmom nisam naročito zadovoljan, ali mi je drago da ne povlađuje otrcanim stereotipima o Novom valu i da ima časnu ambiciju baviti se nečim tajanstvenim iza naših pjesama, koliko god u tome ne baš uvijek uspijevao…“

Zašto nije naročito zadovoljan, to se možda može naslutiti u konačnom proizvodu, ali hajmo od početka.

Kako diše film “Treći svijet” pogledajte na našem TikToku:

Film Treći svijet je dokumentarac o Haustoru, ali reditelj je zamislio da to ne bude klasična biografija, već priča o odnosu i kreativnom sudaru Darka Rundeka i Srđana Sachera. Kroz razgovore, arhivske snimke i refleksije, Oremović pokazuje kako je njihova muzika nastajala iz kontrasta i različitih svetova koje su donosili, ali i iz svakodnevnih situacija, grada i trenutaka koji su ih inspirisali.

U središtu filma je i okupljanje benda nakon gotovo četrdeset godina, kada su ponovo snimili pesmu Treći svijet u verziji „Dub 2025“, što je trebalo da posluži kao most između prošlosti i sadašnjosti, kao i da naglasi koliko se ljudi i njihove ideje menjaju, ali i šta još uvek postoji i traje.

Album Treći svijet izašao je ’84. Retko ko ga je voleo i slušao tad, a bend je očekivao da je napravio monumentalno izdanje jugoslovenske rok muzike. Bend je bio u pravu, samo je trebalo da prođe neko vreme da publici dođe iz dupeta u glavu o samoj veličini pesama. U pozadini svega, kako smo saznali iz dokumentarca (a i znali ako smo ranije čitali i slušali priče), album je većinski komponovao Sacher dok je bio u vojsci u Tivtu, a tekstove je Rundek pisao kao kakva novinarska javljanja sa frontova raznih svetskih ratišta, kako je Siniša Škarica rekao u ovom filmu.

Muzički su nas čekali ritmovi i gruv regea, Kariba, sa prizvukom i mirisima drugih „narodnih“ muzika sveta. Sve sklopljeno u kompaktnu celinu koju s pravom mnogi svrstavaju u top 5 najboljih albuma bivše nam države. Barem ja svrstavam.

Međutim, film pokušava da priča pored muzike i o drugim stvarima, ali poprilično ovlaš, da biste se nakon par minuta zapitali – a kakve ovo veze ima sa svim?

Pa tako, od detinjstva u Zagrebu, kao i samog grada – što je ok, jer Haustor je uvek nosio zagrebački duh sa sobom – međutim, deluje da je film više vremena posvetio prvom albumu, koji je bend izbacio u orbitu, dok se albumu po kom je film dobio ime posvetilo manje vremena. O druga dva albuma je, naravno, bilo najmanje priče, jer iako su tada stigli najveći hitovi, pukla je ljubav između dva glavna motora priče – Rundeka i Sachera.

S obzirom na to da se bend ponovo „okupio“ da bi svirao svoju desetominutnu, oprostite na izrazu, ali realno i ne mnogo potrebnu verziju pesme Treći svijet, sigurno pola filma gledamo snimke iz studija i probe koje interesuju samo one die hard zagrižene fanove benda koji bi kupili svaku verziju svake pesme remiksovanu na vinilu. Koliko takvih je bilo sinoć u sali MTS dvorane? Ne verujem puno. U tim snimcima proba neki kadrovi su do zla boga ponavljani i ponavljani, što zaista nije bilo potrebno osim da se popuni minutaža do magičnih 90 minuta, da bi film mogao da se nazove dugometražnim.

Bend i same pesme su nastale između dva centra energije – performera Rundeka, koji je i pored svoje začudnosti i avangardnog prizvuka ipak umeo da odvuče bend pod svetlost pozornice i veću publiku, i Srđana Sachera, koji je bio muzika, ali i mistika, istraživanje i kopanje nove muzike. Obojica su ego manijaci, to se videlo i u filmu i 40 godina kasnije, i kao mnogo puta u svetu i istoriji muzike moralo je da dođe do ucena.

Treći svijet iz naslova je onaj svet u kom je sve rečeno i prećutano između njih dvojice, i to reditelj nije dobro istražio. S jedne strane znam kako je teško samo intervjuisati muzičare za novine ili portal, a snimati ih za film je deset stepenika više po konceptu komplikovanosti, ali u tim snimcima njih dvojice ostalo je i previše neizrečenih stvari koje nisu mogle da se pokrpe neizgovorenim i momentima između redova.

Tu možda možemo da se vratimo na početak i zašto je Rundek bio nezadovoljan. Možda mogu maliciozno da primetim da zvezda njegovog ranga nije dovoljno zastupljena u filmu i da čak možda i više ima Sachera i njegovih monologa na temu Zagreba i muzike. Što je ipak logično, jer Treći svijet je ipak bio Sacherov album.

Ipak, čitao sam skoro negde da je najveći uspeh muzičkog biopika i dokumentarca to ako poželiš da nakon odgledanog filma slušaš muziku tog izvođača. U tom slučaju ovo je skoro pa uspešan film. Da, nećete pesmu Treći svijet želeti da čujete neko vreme jer vam izađe na nos tokom trajanja filma zbog te dab verzije, ali s obzirom na to da su se o druge pesme s albuma samo očešali s pričom, sve te donje strane munje, babilonske baklje kao i „zime koje zaobilazi moj deo grada“ slušaćete ceo dan u svojim slušalicama dan posle.

To je ipak možda bitnije od toga što film nije uspeo da ispriča neke priče koje nismo znali. Jer senzacionalizam na stranu, i sukob dvojice zagrebačkih gospoda u godinama, koji se – kako saznajemo u već pomenutom muzika.hr intervjuu – nastavio i posle filma, manje je bitan od muzike. Ma koliko taj sukob bio filmičan.