Trijumf „Nečiste krvi“: Šta krije završnica serije rađene po delima besmrtnog Bore Stankovića
Srbija već treći vikend zaredom prati seriju Nečista krv koja se emituje u udarnom terminu, subotom i nedeljom, na Prvom programu Radio-televizije Srbije. Pred nama su još dva vikenda i četiri epizode – a za kraj je, videćete uskoro, sačuvano nešto zaista posebno. Sasvim zasluženo, Nečista krv je privukla veliku pažnju gledalaca, a publika je dobila priliku da, u sveopštoj poplavi serijskog sadržaja domaće proizvodnje, pogleda jednu ozbiljnu kostimiranu sagu smeštenu u devetnaestovekovno Vranje.
Do sada je emitovano šest od deset epizoda – a o prvih pet je za naš i vaš City Magazine već pisao Zoran Janković. Ja ću se u ovom tekstu osvrnuti na drugu polovinu serije, tj. na ono što tek treba da bude prikazano, a zahvaljujući tome što sam bio u prilici da (pa još na velikom platnu) pretpremijerno pogledam svih deset epizoda.
Prve tri epizode su na sjajan način započele priču o hadži Trifunu i njegovom potomcima, upotpunivši dodatnim scenama priču koju smo prvobitno videli u filmu Nečista krv: Greh predaka. Četvrta i peta epizoda, tranzicione i narativno manje zanimljive, predstavile su nam starije verzije poznatih junaka (Dragan Mićanović i Leon Lučev su, na primer, uspešno „nasledili“ Marka Grabeža i Nedima Nezirovića u rolama Mite i Jovče), zaokružile neke narativne linije (Stana i Stojna) i uvele nove likove koji će kasnije ući u žižu – pre svih ostalih lepu Sofku u tumačenju Sare Sandeve.
U šestoj epizodi režiju od Milutina Petrovića preuzeo je Goran Stanković koji uz sebe ima svoje proverene saradnike – direktora fotografije Aleksandra Karaulića i montažera Uroša Maksimovića (njih trojica su, podsetimo, zajedno radili na hvaljenoj seriji Jutro će promeniti sve). Stanković veoma uspešno preuzima „kormilo“ od iskusnijeg Petrovića, uspevši da priči da svoj autorski pečat, pritom ostavši veran postavci početnih epizoda. Svi oni koji su strepeli da će u drugoj polovini kvalitet serije opasti – mogu slobodno da odahnu. Završne tri epizode se po svojoj snazi i postignuću mogu meriti sa prve tri, u nekim aspektima ih čak i nadmašuju, tako da se Nečista krv završava onako kako je i počela – snažno i ubedljivo.
Druga polovina serije se nadovezuje na ono što smo videli ranije, nastavljajući sagu o nečistoj krvi i gresima predaka. Hadži Trifunovi sinovi, Mita i Jovča, dobijaju na prostoru i značaju u epizodama koje je režirao Stanković, a nisu zapostavljeni ni drugi (preživeli) likovi koji su bili važni u prvoj polovini serije, poput Tašane (sada u tumačenju Dubravke Kovjanić) i Saroša (Branislav Trifunović u svojoj do sada najboljoj ulozi).
Ipak, kako to već obično biva, mlađi naraštaj postepeno uspeva da se progura u prvi red: Mitina ćerka Sofka i Jovčina ćerka Vaska (glumi je Nevena Nerandžić, mlada glumica u usponu koju odnedavno možete da gledate i u mjuziklu Flešdens u Pozorištu na Terazijama) postaju sve značajnije za priču, dok Jovčin sin Mitke (raspoloženi Vučić Perović) postaje plavooko oličenje stankovićevskog derta (tragičnu ljubav Mitketa i Redžepovice, samo uzgred pomenutu u drami Koštana, Nanović razrađuje u scenariju, dok je Goran Stanković efektno oživljava uz pomoć Perovića, Nabi Tang i Milutina Petrovića koji, za tu priliku, staje ispred kamere i prihvata se glumačkog zadatka).
Ljubomir Bandović preuzima ulogu gazda Marka, veoma uspešno vodeći taj krak priče, sa posebnim uzletom u sedmoj epizodi (Jusufče) u kojoj je njegov lik stavljen pred krupan izazov u još jednoj stankovićevskoj priči o zabranjenoj ljubavi, a sve to u susret devetoj i desetoj epizodi koje donose manje-više direktne adaptacije najvažnijih dela iz opusa Bore Stankovića: Nečiste krvi (deo o Sofkinoj udaji) i Koštane.
Osma epizoda Vreme ratno, u čijem srcu su sredovečni Saroš i efendi Mita, odlično priprema teren za završnicu u kojoj će Sofka imati ključnu ulogu i jedna je od najemotivnijih i najtragičnijih epizoda u nizu. Osma epizoda Sofka sadrži jednu od najboljih scena u čitavoj seriji: konfrontaciju Mite i Sofke, zaista sjajno postavljenu, režiranu i odglumljenu, sa Sarom Sandevom i Draganom Mićanovićem koji briljiraju u poverenim im ulogama. Iako donekle „sabijena“ u odnosu na roman, Sofka je esencija proze Bore Stankovića pretočena u pokretne slike.
Mlada Sandeva odlično glumi između iskusnih Mićanovića i Bandovića, ponudivši jednu drugačiju Sofku u odnosu na dosadašnje adaptacije, manje stamenu i rasnu, ali istovremeno i Sofku koja je od svih dosadašnjih filmskih inkarnacija najvernija prozi iz koje proističe i koja veoma uspešno oličava duh Stankovićevog dela, sve to uz dodatni sloj savremenog čitanja klasičnog teksta, uz eksplicitniju erotičnost (scena iz sedme epizode u kojoj se Sofka ogleda i uživa i svojoj lepoti je izvanredna) i emancipatorsku crtu koja proističe iz načina na koji je Borisav Stanković koncipirao lik ove prkosne i ponosne mlade žene.
Deseta epizoda Mrtva ptica gledaocima prestavlja Koštanu kakvu do sada nismo videli i kakva je, stiče se utisak nakon odgledanog, oduvek i trebalo da bude – čuvenu Stankovićevu junakinju tumači šesnaestogodišnja pevačica Marina Stanković koja već poseduje veliko iskustvo na muzičkoj sceni, ali istovremeno i mladost neophodnu da se podvuče ranjivost ovog lika. Nanović varira priču Koštane, menja neke momente baš kao što je to urađeno i 1953. godine u njegovom filmu Ciganka, s tim da te promene deluju prirodno i ne štrče. Poetičnost je izuzetna. Kada joj zatraži da peva samo njemu i nikom drugom, Koštana kaže svom najupornijem udvaraču: „E, moj Stojane, tada bih kao ptica u kavezu umrla od tuge. Šta bi radio sa mrtvom pticom?“.
Ovaj decembar svakako protiče u znaku Stankovića, Nanovića i Nečiste krvi, a tome je doprinelo i objavljivanje knjige Nečista krv – TV serija po delima Borisava Stankovića (prihod od prodatih primeraka ide Zadužbini Vojislava Nanovića i biće korišćen za promociju domaćih filmskih autora – što je dodatni razlog zbog koga ovo izdanje treba da uvrstite u svoju ličnu biblioteku). Tu, na jednom mestu, možete da pričitate izvorne Nanovićeve scenarije nastale pre gotovo pola veka i uporedite ih sa onim što ste videli u seriji (razlika ima… na primer: Nanović je napisao 11 epizoda, ali je produkcija odlučila da poslednje dve, Koštanu i Mrtvu pticu, objedinjeni u jednu, a tu su i još neke, uglavnom manje intervencije).
Filmska kuća This and That Productions i producentkinja Snežana van Hauvelingen su sa Nečistom krvi zagrizli zaista veliki zalogaj, ali sada, kada je ovaj ambiciozni projekat konačno pred publikom, sa zadovoljstvom mogu da zaključim da je hvatanje u koštac sa jednim ovako krupnim izazovom rezultiralo kvalitetom i trajnom vrednošću. Nečista krv donosi odličan spoj tradicije i savremenog i pomera granice naše TV produkcije. Seriji Nečista krv je trebalo gotovo pola veka da doživi realizaciju, ali se čekanje isplatilo. Stankovićeve i Nanovićeve veličanstvene vizije nastavljaju da žive viđene očima novih generacija umetnika.
Fotografije: This and That Productions
