Tu negde, u komšiluku „Dauntonske opatije”: Filmovi za poklonike te ere i tog šika

U bioskope je stigla nova Dauntonska opatija, dakle, ponovo nakon možda i pomalo neočekivano planetarno i megauspešne televizijske serije imamo priliku da britanski retro-šik u tom naglašenom lahorastom pakovanju gledamo prvo na velikim platnima. Iole upućeni sigurno već imaju dovoljno preciznu ideju šta mogu da očekuje od pomenute varijacije na sada već poznate teme, a mi vam u narednih nekoliko hiljada slovnih mesta skrećemo pažnju na nekoliko vrlih filmova u barem asocijativnoj vezi sa Dauntonskom opatijom, po pitanju dominantne estetike, ere, okvirnog tematskog konteksta.

I obratite pažnju, sva ovde pobrojana ostvarenja su ozbiljna dela, zavidnih kinestetskih dometa, što će onda reći već sama po sebi vredna vašeg gledalačkog vremena, bez obzira da li će za vas to biti reprizni ili (nekim čudom) premijerni susreti sa ovim kvalitetnim filmovima.

Gosford Park

Na pomen Dauntonske opatije, nekako ponajpre na um pada, a instinkt nagoni da se prvo pomene film Gosford Park u režiji Roberta Altmana, budući da ova dva filma u skladan kontekst vezuje i ime scenariste Džulijena Felousa, koji će se svetu ipak postati najpoznatiji po kreatorsko-scenarističkim zaslugama u slučaju Dauntonske opatije. A, zapravo, Dauntonska opatija jeste prilično upadljiva replika viđenog u Gosford Parku, s tim da je Felous, kanda u skladu i sa svojim namerama i sa prirodom televizijskog medija, u toj svojoj seriji evidentno i razvodnio i zašećerio ono što je činilo idejnu bit i kičmu Altmanovog filma.

Naprosto, tamo gde Felous naglašava plodno tle za uglavnom prvoloptaške i sapunaste intrige ovog ili onog podtipa, Altman je insistirao na prikazu društvenog ili, konkretnije rečeno, međuklasnog trenja. Gosford Park je u značajnoj meri odredila i baš ambiciozna glumačka podela: Megi Smit, Džeremi Nortam, Majkl Gambon, Stiven Fraj, Kristin Skot Tomas, Rajan Filip, Bob Balaban, Čarls Dens, Džejms Vilbi, Tom Holander, Keli Mekdonald…

A Room with a View

Nema spora, niti ga tu zbilja i može biti – u svojoj zlatnoj eri i u tim godinama najblistavije i najučinkovitije mu forme reditelj Džejms Ajvori bio je neporecivo zasluženi sinonim za filmove te fele, pa još i vrhunskog zanatskog i autorskog izvođenja. Neka nam kao najilustrativniji i najreferentniji primer posluži ova izvrsna ekranizacija Forsterovog remek-dela, u kome pratimo evoluciju isprva zanesenosti, a onda ljubavi i vezanosti mladih Engleza Lusi i Džordža, koji se sreću u pansionu u Firenci, da bi onda svoj ljubavni i ostali boj preneli na matično im tle, u Englesku, nepogrešivo definisanu i oblikovanu strogim kodovima ponašanja i zaista sputanim mogućnostima korenith životnih izbora.

Naoko jednostavne, a zapravo prilično zahtevne role mladih i sluđenih ljubavnika junački su izneli Helena Bonam Karter i Džulijan Sends, a u ovom odličnom ostvarenju gledali smo i Megi Smit, Denholma Eliota, Sajmona Keloua, Džudi Denč… i Denijela Deja Luisa, tada pri početku sjajne mu filmske karijere.

Atonement

Reditelj Džo Rajt već neko vreme ređa manje ili više krupšne promašaje (u kreativnom smislu), što naravno nikako ne znači da iz filmofilmskog pamćenja treba izbrisati ranije mu filmove u kojima je u u autorsko-zanatskom smislu jednostavno i neosporno briljirao, a Atonement je svakako pri vrhu te liste.

Rajt se tu pozabavio prenošenjem značenjima i značajskim implikacijama zaista bogatim romanom iz pera glasovitog Juana Mekjuana, a u ovoj priči o isprva sitnom, a onda i sudbinski nepremostivom nesporazumu u prilici smo da ispratimo besprekorne glumačke kreacije tada malene Serše Ronan, Kire Najtli, Džejmsa Mekavoja, Brende Bletin, kao i vrsne epizode Herijet Volter i Džuno Templ. A tu je i Benedikt Kamberbeč. Ovo je jedna od možda najemotivnijih i najsrčanijih britanskih filmskih melodrama nastalih u ovom veku.

The Age of Innocence

Iako je reč o američkoj produkciji, te filmu nastalom po romanu američke autorke, iako je opus znamenitog Martina Skorsezea svakako krcat odlično odličnim ostvarenjima, nužno je njegovo Doba nevinosti pomenuti i u ovom okruženju. Ovaj film se i u estetskom, i u tematskom, i u žanrovskom, pa i u temporalnom smislu i aspektu uklapa u ovoj odabir, a čini se da je ovaj izvrstan film ipak nekako (naravno, posve nezasluženo skrajnjut).

U pitanju je silno ubedljiva melodrama o ljubavnicima kojima se naprosto ne da da stignu do tačke za koju duboko veruju da je jedno smisleno ishodište njihovih egzistencija, a pred oči gledaoca to su suvereno izneli glumci (već pominjani Denijel Dej Luis, te Mišel Fajfer, Vinona Rajder, Džoan Vudvord, Ričard I. Grant…). I svakako red je da ovde usledi preporuka da neizostavno pročitate i taj maestralni istoimeni roman Idit Vorton, od pre nekoliko godina ponovo zastupljen u ovdašnjoj knjižarskoj ponudi.

Enchanted April

Tom zlosrećnom redu nepravično skrajnutih, katkad i u izvesnoj meri i zaboravljenih filmova, a upravo soja o kome je reč u ovom hitrom izboru definitivno pripada i ovaj šarmantan i prefinjen film u režiji uvek pouzdanog Majka Njuela iz 1991. godine. Zaplet je namerno krajnje jednostavan – četiri Britanke, svaka na vlastiti način nesnađena i nesrećna, slučajne poznanice združenim snagama na mesec dana zakupljuju od očiju većine skriveni bajkoliki zamak u Italiji, a tamo će im se, gle čuda, životi temeljno promeniti, možda čak i iz onog čuvenog korena.

Film nema slabu tačku ni u jednom aspektu filmskog jezika i izrade, a ovom prilikom podsetimo da su ključne role u Čarobnom aprilu, toj priči nošenoj finim spojem sete, melanolije, dokolice i nepotrebno zauzdavanog žiivotnog žara, odigrali: Miranda Ričardson, Džoan Plorajt, Džouzi Lorens, Poli Voker, Alfred Molina, Džim Broudbent… I, kao u slučaju prethodno izdvojenog naslova, obavezno pročitajte sjajan roman iz koga je ovo filmsko ostvarenje proisteklo – Čarobni april autorke Elizabet fon Arnim, objavljenog kod nas pre dve godine.

Naslovna fotografija: Supplied by LMKMEDIA / IPA / IPA / Profimedia