U klasu mi ne diraj!: Kritika mini-serije „A Very British Scandal“

Već neko vreme prilično glasna i primetna su negodovanja javnosti (čitaj: gledalaca) što, eto, par zima prođe bez novih serijskih ekranizacija klasika iz opusa Agate Kristi, koje su u redovnim tranšama stizale na ostrvske male ekrane upravo na prevoju između kraja decembra i početka januara. Naravno, ima i znatno gorih i crnjih muka, a i nije sve tako crno, jer je Sara Felps, scenaristkinja nekoliko prethodnih televizijskih adaptacija bestselera sa potpisom Agate Kristi, nedavno predočila svoj najnoviji rad – mini-seriju naslovljenu A Very British Scandal.

To je priča u kojoj nema previše misterija, ali koja očitava pregršt važnih zajedničkih sadržatelja sa onim što znamo iz dela znamenite Kristi: svet mahom bogatih, pa samim tim i bezbrižnijih, a neretko i bezočnijih, seoska imanja sa velelepnim zamkovima, intrige, atmosferu sporopuzajućeg ali jasno zametljivog urušavanja sveta i vrednosti na kojima počiva dobar deo magle o specifičnosti života na tlu Britanije…

I, evo, već na samom početku prvog reda trećeg pasusa ove kritike jednog nedvosmisleno jasnog suda – u pitanju je bezmalo pa odlična serija (za ljubitelje numeričkih prečica – 4+ ili 5-, u zavisnosti od trenutnog raspoloženja). Ali koju je, pritom, dosta lako pokuditi, pa čak i odbaciti, naravno, u zavisnosti od ličnih preferenci, ali i stepena ličnog trpila i, daleko-bilo, isključivosti. Nekoliko je krupnijih razloga za to.

Naime, formalno i faktografski gledano, u pitanju je nastavak, odnosno, drugi serijal koji se nadovezuje na (po svim osnovama, uključujući i one najsitnije i najcepidlačnije, zasluženi) uspeh takođe mini-serije A Very English Scandal iz 2018. godine, za koju su, dakako, između ostalih, zaslužni reditelj Stiven Frirs, scenarista Rasel T. Dejvis, te tumači glavnih rola (Hju Grant, Ben Višou). Novi serijal nosi geografski precizniji naslov (radnja se većim delom zbiva u Škotskoj), u središtu jeste krupan i tamošnjoj javnosti i dalje poznat skandal u evidentnoj vezi za pitanjima puti, odnosno, seksa, ali A Very British Scandal donosi upadljivu promenu u tonu, pa i u okvirnom žanru.

Naime, A Very English Scandal nam je priču o lideru britanske Laburističke partije, Džeremiju Torpu, koji je bio optužen za zaveru za ubistvo svog bivšeg ljubavnika, doneo uz veoma značajan ukras žovijalnosti, što je onda izrodilo tu atmosferu jetke satire, pune poleta i cinizma, dok se na drugoj strani A Very British Scandal jasno pozicionira kao krajnje ozbiljna melodrama o bračnom brodolomu sa sudskim ishodom, a da, pritom, ostaje utisak da je to od samog zametka bila ideja-vodilja novog tima autora.

Ovde treba (a zarad razumevanja konteksta) istaći da je A Very English Scandal „čedo“ scenariste Rasela T. Dejvisa, u čijoj su filmografiji i vrsne serije Cucumber, Years & Years, It’s a Sin…, dok se u prvom pasusu pohvaljena Sara Felps na dosadašnjem uzorku uspeha joj decidno držala serioznijeg i manje rizičnog glavnotokovskog pristupa sa delima koja su bezrezervno poštovala granice i udarne odrednice izabranog žanra.

To velikim delom proističe iz same suštine priče koja je u žiži ove, uslovno je nazovimo tako, druge sezone (Britanci u tu svrhu koriste fleksibilniji izraz „serijal“/series) – A Very British Scandal prati priču o burnom razvodu vojvode i (tada aktuelne) vojvotkinje od Argajla, a kulminacija je stigla u prevratničkom sudskom procesu na kome je vojvotkinja bila i zvanično žigosana kao nepopravljiva preljubnica sa devijantnim i nezajažljivim seksualnim apetitima, te je u istoriju ušla kao prva žena koju su britanski mediji sveobuhvatno javno sramotili i blatili.

Imajući to u vidu, tu onda nije bilo mnogo manevarskog prostora za narečenu žovijalnost koja je na idejnom planu bila i najcelishodniji ukras i najzavodljiviji mamac prvog serijala (onog o Džeremiju Torpu). Na tragu upravo iznetog, autori novog serijala moraju biti pohvaljeni na račun samosvesti, kao i rešenosti da pod „krovom“ već jednoglasno hvaljenog ponude nešto vidno drugačije, a da na tom putu odole i izazovu nadgornjavanja sa naprosto besprekornim i superiornim prethodnikom.

A Very British Scandal je režirala mlađa Norvežanka, An Sevicki, koja je, kanda, i sama bila svesna dve izrazito važne stavke – da u ovom trenutku ona nije ni blizu visova znatno iskusnijeg Stivena Frirsa, filmskog reditelja sa najmanje deset odličnih filmova u svom opusu, ali i da priča, poput ove o ratu dvoje supružnika – sebičnog, gramzivnog i lenjog naslednika titule, i vetropiraste ćerke milionera, uz zdravorazumsko verovanje da je, mimo svoje višeznačnosti, ipak skup opštih mesta i u životnoj i u filmskoj dimenziji posmatrano, može i najefikasnije mora biti ispričana kao zanatski prefinjen rad svesnog glavnotokovskog usmerenja.

Ovde onda stižemo do treće moguće tačke spoticanja, a što postaje još evidentnije pri svakoj, pa i usputnoj i slučajnoj analogiji sa A Very English Scandal – u prvom serijalu u fokusu imali smo dva suštinski dovoljno simpatična junaka, zatočena u kovitlacu uslovljavanja iz domena klasnog i šire, društveno prihvatljivog i propisanog ponašanja, uključujući tu i značajan balast u vidu kvir dimenzije, a u A Very British Scandal pred očima nam se odvija očito ozbiljna ljudska drama sa dvoje u dobroj meri nedopadljivih aktera.

Tako ćemo u prvoj epizodi iz brze montaže doznati jasno i glasno i iz njihovih usta čuti da se on zaljubio u njen novac, a ona (i) u njegov zamak. Nema spora da je vojvoda istinski odbojan karakter, koji je u sebi objedinio beskrupuloznost, nonšalanciju i jalovost većine tzv. plavokrvnih, dok je treća po redu vojvotkinja čedo samoljublja i frivolnosti čiji koren leži u porodičnom imetku. Na to se nadovezuje društveno sugerisana potreba da se po svaku cena mora očuvati okoštala klasna struktura, čega su i njih dvoje i svi ostali, uključujući tu i sud i ono nezaobilazno javno mnjenje, u potpunosti svesni.

To je rečito ilustrovano i potcrtano u više efektnih mahova tokom sve tri jednosatne epizode, a vidljivo je i na planu hronologije predočenog – tako ćemo u jednoj sceni videti vojvotkinju kako plače ispred ogromnog i skupog ogledala, da bi se već u narednoj sceni, tokom mučnog razgovora sa do tog trenutka bliskom porodičnom prijateljicom, na preporuku da ipak podvije rep i očuva klasni poredak stvari, hitro vratila u svoj borbeni i prpošni stav nekoga ko, čak i pod senkom neumitnog poraza na sudu, neće odustati tek tako, bez srčane i odvažne borbe do poslednjeg trena.

U tom pogledu, gotovo je nemoguće saosećati sa glavnim junacima, ali je, uz nešto malo ciljane popustljivosti, dosta lako razumeti ih – i njih i težinu klasnih okova pod čijim stiskom oni bitišu i batrgaju se, uporno ostajući nenadoknadivo daleko od istinske emancipacije.

Uz sve pomenuto, A Very British Scandal je i ubedljiva studija karaktera i ogledan primer vrhunske glume, gde glavnina pohvala, sasvim očekivano, ide na račun briljantne glume i gluimačke saigre Kler Foj (potpuno drugačije u odnosu na pokazano u seriji Kruna) i Pola Betanija, već neko vreme, kanda, na samom vrhuncu svojih zanatskih veština i moći (pogledajte i njegovu takođe maestralnu rolu u prošlogodišnjem filmu Uncle Frank u režiji Alena Bola).

Dodamo li tome i fino izbrušen ritam pripovedanja, znakovitost priče, te produkcionu uglađenost, opet stižemo do ocene da je pred nama gotovo pa odlična serija, čiji su se autori drznuli da ponude nešto upadljivo drugačije u odnosu na u zvezde višestruko kovanu seriju A Very English Scandal. Obe priče su intrigantne i sočne na svoj način, te već sada lebdi pitanje šta i kako bi moglo da bude urađeno kada kucne čas za treći naslov u ovom nizu, Ali, hajdemo i strpljivo i dostojanstveno, nikako i nikada pred rudu.

Fotografije: BBC/Blueprint Pictures