Vladavina strave i užasa: „Tiho mesto 2“ i „Prizivanje zla 3“ vraćaju publiku u bioskope
Prva polovina juna protekla je u znaku užasa – onog filmskog, koji možete da iskusite na velikom platnu. Mere polako popuštaju, pa se i publika u sve većem broju vraća u bioskope. Na repertoar stižu filmovi koji su već dugo bili na čekanju, a među njima su se našla i dva dugoočekivana nastavka.
Horor je veoma vitalan žanr, gotovo da i ne postoji uspešan film strave koji nije dobio drugi deo. Samo, oscilacije u kvalitetu između filmova umeju da budu velike – često se desi da nakon vrlo dobrog ili odličnog filma usledi razočaranje u vidu zbrzanog i bezidejnog nastavka. Srećom, Tiho mesto 2 i Prizivanje zla 3 ne spadaju u tu kategoriju protraćenih prilika – ako volite žanr i prethodne filmove postoji velika šansa da će vam se dopasti i nastavci. Iako se u oba slučaja ne radi o delima koja po postignuću i značaju mogu parirati izvornicima, kvalitet izrade je sasvim zadovoljavajući. Korektni su to horori koji se, bez obzira na mane koje imaju, uspešno nadovezuju na postojeći mitos i nastavljaju već poznate priče.
Tiho mesto Džona Krasinskog je 2018. godine iznenadilo mnoge: ovaj jednostavno koncipiran horor (napravi buku i čudovište će te smazati) postao je veliki hit i već tada je postalo jasno da je nastavak neminovan. Tiho mesto 2 (A Quiet Place Part II) ima ekonomično i prijatno trajanje (97 minuta) i predstavlja sponu između prvog filma i završnog dela trilogije koji tek treba da bude snimljen. Priča se nadovezuje direktno na događaje iz izvornika, uz jedan poduži flešbek smešten na sam početak, a koji služi kako bismo dobili priliku da saznamo kako je invazija krvožednih slepih vanzemaljaca počela (Tiho mesto, sećate se, kreće in medias res) i da uz to još malo uživamo u prisustvu Džona Krasinskog ispred kamere.
U Tihom mestu 2 preživeli članovi porodice Abot (majka i troje dece, uključujući i novorođenče) prinuđeni su da napuste svoju uništenu farmu i pokušaju da pronađu utočište u svetu koji je iz korena promenjen. Postapokaliptično okruženje nije samo opasno zbog čudovišta koje privlači zvuk, već i zbog bandi očajnika koje vršljaju seoskim krajolikom. Na scenu stupa Emet (glumi ga Kilijan Marfi), poznanik Abotovih koji je u međuvremenu izgubio čitavu porodicu. Da li će novi lik biti spasitelj ili krvnik? Krasinski se jedno vreme efektno poigrava sa ovim pitanjem, da bi u drugoj polovini priča skliznula u konvencionalnije narativne okvire, sve sa prilično uzbudljivom (mada suštiski budalastom) završnicom koja (očekivano) otvara vrata za nastavak.
Vanzemljska invazija nije sprečila da Emili Blant ima savršeno šatiranu i ošišanu kosu, ali ne treba biti cepidlaka: Tiho mesto 2 je, baš kao i prvi deo, postapokaliptična fantazija koju ne treba shvatati previše ozbiljno. Marfi je dobrodošao u glumačkoj postavi i on i Emili Blant na svojim plećima nose film, dok su mladi glumci Milisent Simonds i Noa Džup ovoga puta dobili još više prostora nego u prvom delu (to posebno važi za u vreme snimanja šesnaestogodišnju Simondsovu) što, imajuću u vidu njihovu glumačku limitiranost, nije bilo najpametnije rešenje. Krasinskom kapa dole što je u nastavku priču pomerio u novom smeru i dao joj epskiji zamah, s tim da su narativna samodovoljnost i elegantna jeza izvornika zamenjeni nešto bučnijim i konvencionalnijim filmom koji se najjednostavnije može opisati sintagmom „kvalitetna konfekcija“.
Što se franšize Prizivanje zla tiče, ona je od 2013. do danas iznedrila sedam ili osam filmova (broj varira zbog toga što jedni Prokletstvo ožalošćene žene svrstavaju u kanon, a drugi ne) i zaradila oko dve milijarde dolara. Najnoviji film, Prizivanje zla: Đavo me je naterao (The Conjuring: The Devil Made Me Do It) je prvo Prizivanje zla koje nije režirao Džejms Van – njegovo odsustvo u rediteljskoj stolici se oseća, mada je Majkl Čaves (Prokletstvo ožalošćene žene) savim kompetentna zamena.
Treće Prizivanje zla je zasnovano na istinitom kriminalističkom slučaju koji se dogodio 1981. godine u Konektikatu, a kada je Arni Čejen Džonson tvrdio da je počinio ubistvo dok je bio posednut demonom. Patrik Vilson i Vera Farmiga ponovo glume Vorenove i lepo ih je ponovo videti. Njih dvoje su dobri glumci, a scenario im daje dosta prostora da se razigraju – novo Prizivanje zla je, pomalo neočekivano, prevashodno ljubavna priča Vorenovih, njihova jaka spona i međusobna posvećenost je ono što pokreće priču.
Naravno, tu je i horor. Dete i mladić posednuti demonom, satanistički kult i dijabolična veštica, ubistva i samoubistva, oživljeni leševi i duhovi… Za svakog po nešto! U filmskom univerzumu Prizivanja bilo je nekoliko zaista katastrofalnih filmova (prva Anabel je praktično negledljiva, a isto važi i za Opaticu iz pakla) i samo jedan istinski dobar film (prvo Prizivanje zla). Ostali filmovi su u većoj (Anabel 3: Povratak kući, Prokletstvo ožalošćene žene) ili manjoj meri (Anabel 2: Stvaranje zla, Prizivanje zla 2) problematični, u tu grupu spada i najnoviji naslov. Bez obzira na mane, Prizivanje zla: Đavo me je naterao nudi sasvim zadovoljavajuće bioskopsko iskustvo, pogotovo ako svedete svoja očekivanja na razumnu meru.
Priča počinje onako kako se od Prizivanja zla i očekuje – egzorcizmom, da bi kasnije zakrivudala u donekle neočekivanom smeru, poprimajući elemente misterije i filma potrage, udaljivši se od motiva „uklete kuće“ po kome su prva dva dela bila prepoznatljiva. Meni se ovaj pristup dopao, osvežavajući je, mada je to do izvesne mere lišilo film horor naboja i pomerilo ga u pravcu natprirodnog trilera. Od scena se izdvajaju početni egzorcizam, kao i ubistvo uz taktove pesme Call Me u izvođenju grupe Blondi.
Kasnije, kako radnja odmiče, priča se primiče „Skubi Du“ teritoriji – uzbuđenja ima, s tim da je centralni zaplet suštinski prilično budalast. Suđenje Arniju Čejenu Džonsonu biva potisnuto u drugi plan i on gotovo nestaje iz priče, što će mnogi, pa i potpisnik ovih redova, percipirati kao jednu od glavnih mana filma. Ipak, u celini gledano, Đavo me je naterao je od početka do kraja dinamičan i zabavan (onoliko koliko to jedan film inspirisan pravim ubistvom može da bude) pa gotovo dva sata njegovog trajanja brzo i bezbolno prođu. Naravno, ovo neće biti naš poslednji susret sa Vorenovima, pa će biti zanimljivo videti u kom pravcu će se ovaj serijal dalje razvijati. Ono što je sigurno jeste da Đavo još nije isteran!
Naslovni kolaž: Paramount Pictures/Warner Bros. Pictures
