Živeli titlovi!!! – Najbolji rom-komovi sa nešto atipičnijih adresa

Bliži se onaj dan, dan kao seme razdora i povod za novu turu srpskih zavada i deoba, a, osim toga, ne može ni Ričard Kertis sve sam, zar ne? Pomoć je važna i uvek dobrodošla; stoga, ako vam njegovi klasici tog podžanra (U stvari ljubav, Noting Hil, Četiri venčanja i sahrana, Vreme za ljubav…) ipak nisu dovoljni za taj osetljiv i nezgodan period oko 14. februara, šta kažete na listu, naravno, tek jednu od mogućih tog ili obližnjeg tipa, na temu najboljih rom-komova, dramskih komedija ili komičnih drama, a, nadasve, pitkih romansi koje su nam stizale iz drugih govornih područja i sa nešto atipičnijih, neholivudskih adresa.

• Čudesna sudbina Ameli Pulen (2001)

Naravno, mirne duše i na vrh ove i ovakve liste uvek se može udenuti maestralna Čudesna sudbina Ameli Pulen, nezaboravna i malo je reći šarena i maštovita postmoderna igrarija u kojoj će glavna junakinja, prateći tu svoju ličnu ružu lutanja voljenim gradom, naći i, dabome, zasluženu ljubav.

Zašto kažeš ljubav, a misliš na seks? (1993)

Filmske devedesete ne samo u ibero-delu sveta definitivno je obeležio veliki Pedro Almodovar, ali u tom periodu istrajno i izvrsno je delovao još jedan španski filmski čudotvorac – Manuel Gomes Pereira, koji će na ovoj listi biti zastupljen sa dva biserna klasika iz VHS ere i dva ogromna i dugovečna hita u Srbiji. U prvom od ta dva, savršeno skrojenom romantičnom slepstiku, pratili smo kako se podno burne seksualne strasti rađa istinska ljubav, i to uprkos upornim preprekama. Ovo je bio i film uz koji smo, pored Horhea Sansa, silno zavoleli i Veroniku Forke.

• Ljubav može ozbiljno ugroziti vaše zdravlje (1996)

Ovaj film rečito pokazuje u kojoj meri je gorepomenuti Manuel Gomes Pereira bio i inovator i reformator žanra, a i mimo toga, ovo je odlična romantična komedija naravi u blagom raskoraku između htenja i stvarnih mogućnosti, sa retro-štimungom i popularnom kulturom kao važnim garnirungom. A tu je i Penelope Kruz.

• Da li ste za ples? (1996)

Pre onog grozomornog (premda upotrebljivog) američkog prepravka sa Dženifer Lopez i Ričardom Girom, mnoge je očarala ova japanska komična romansa smeštena u zgodan i uvek filmičan kontekst škole plesa. Između ostalog, ovaj silno šarmantni film nas je podsetio na istinitost reči koje se pripisuju znamenitom Džordžu Bernardu Šou: „Ples je vertikalni odraz naših horizontalnih želja“.

Šerburski kišobrani (1964)

Teško je zamisliti da bi narečene Ameli Pulen moglo biti bez preteče kakvo je nepobitno remek-delo Šerburski kišobrani – oku vazda ugodna raspevana romansa u majstorskom izvođenju glasovitog Žaka Demija, koji je hrabro, usled nekih posve drugačijih gibanja na polju filma iz tih predela, francuskom filmu vratio slasni i neodoljivi Šik (sa velikim početnim Š).

• Monsunsko venčanje (2001)

Uz ovaj film je moguće podsetiti se da indijski film ne čine samo oni mahniti mjuzikli iz kojih nam onda povremeno stignu ovdašnji neo turbo folk hitovi manje ili više veštije prilagođeni našim ušima i ovdašnjem tlu. Monsunsko venčanje, u biti komedija zabune i ljubavni ringišpil, je i poletni prikaz snage ljubavi ako se zgodi i istraje u pravi čas.

• Belle Epoque (1992)

U ovom odabiru već pominjanog Horhea Sansa smo gledali i pomnije upoznali i u ovoj izvrsno efektnoj tzv. građanskoj komičnoj melodrami reditelja Fernanda Truebe, a Sans je u tom svetu čipke, volana, dvostrukih revera, pliša… za ljubavlju tragao i ekran delio sa Maribel Verdu, Arijadnom Hil, Penelope Kruz…

• U julu (2000)

Reditelj Fatih Akin, kako je i sam priznavao i tvrdio, veliki je poštovatelj tog našeg čuvenog sineaste, te je u ovoj kombinaciji romantične komedije i filma puta, kroz priču o putovanju očito sluđenog nastavnika Evropom ka Turskoj napravio i upečatljiv omaž onome što se smatra kanonom unutar poetike Emira Kusturice. Veza je još očiglednija i čvršća ima li se u vidu da značajnu rolu, samo par godine nakon Crne mačke, belog mačora, u tom ostvarenju igra i Branka Katić.

• Jedi, pij, muškarac, žena (1994)

Za one koji u tom trenutku nisu bili upućeni u to, ovaj divan i krajnje emotivan rani mu film o onom najfinijem tkanju koje tvori vezu među bližnjima bio je dovoljan zalog za veru u silinu filmskog dara reditelja Anga Lija. On je za tu svoju raniju stvaralačku epizodu odabrao priču o danima prevrata u životima vrhunskog kuvara i njegove tri ćerke.

• Hleb i lale (2000)

Italijanski sineasta Silvio Soldini je film matične mu države tim svojim delom usmerio u idejni rikverc, put onovremenskih italo-romansi o tzv. običnim ljudima tog podneblja. Okvir je bila efektno svedena priča o domaćici koja otpočinje novi život nakon što se izgubi u Veneciji, a sve to ne bi bilo do te mere uverljivo da nije savršeno rimovane glume Licije Maljiete i Bruna Ganca.

• Planeta samaca (2016)

Dok smo gledali u drugom pravcu, poljska kinematografija je ovladala tehnikom pravljenja i pakovanja upečatljivih romantičnih komedija, pitkih, komunikativnih filmova koji poštuju i znalački koriste uvrežene postavke tog podžanra a sa jasnim tamošnjim pečatom. Najbolji unutar te grupe je izrazito šarmantni i poletni film Planeta samaca, film sasvim na svom mestu koji je, doduše, mogao da bude i nešto kraći. Film je doživeo par nastavaka, a režirao ga je pečalbar iz Slovenije Mitja Okorn, koji je u međuvremenu već stigao i do holivudskog filma.

• Bočni zidovi (2011)

Za početak, ovaj zbilja osoben argentinski film može da oduševi i već samo krajnje maštovitom i prikladnom estetizacijom na nivou slike i dominantne atmosfere, ali, što je možda i važnije, u njemu bije srce i jedne sugestivne romanse o dvoje ljudi nepoverljivih prema ideji bliskosti a koji žive jedno preko puta drugog, u zgradama nalik košnicama gde, kao u onom hitu, svako svoju tugu tka.

Naslovna fotografija: Victoires Prod.