Znate li zašto su dela Stivena Kinga tako strašna?

Kingova ukrašena proza učinila ga je lakom metom za kritičare. Književni krugovi vole da raspravljaju o tome da li je on zapravo dobar pisac ili samo prevarant, koji je prevario masu da tretira palp fikciju kao visoku umetnost.

King je jedan od najprodavanijih autora, koji je prodao više od 350 miliona primeraka. Prešao je dug put, s obzirom na činjenicu da je svoj prvi roman bacio u kantu za smeće, ali ga je supruga ubedila da ne treba da odustane pa ga je 1974. godine objavio pod nazivom Keri. Roman je potom postao hit horor film.

Stiven King je i dalje glavni izvor inspiracije za Holivud, jer je inspirisao skoro 100 filmskih i TV adaptacija. Najnovije, adaptirano izdanje njegovog romana Groblje kućnih ljubimaca uskoro stiže u naše bioskope.

Iako su njegovi žanrovski napori mešavina sci-fi, fantazije, vesterna i kriminalističke fikcije, on se i dalje prvenstveno doživljava kao majstor horora.

Međutim, kada je reč o Kingovom radu, strahovi se ne pojavljuju iz neshvatljivog, već iz onoga što Amerika zna da je istina, ali je tako dugo pokušavala da porekne.

Keri je vatrena kugla besa usmerena na kontinuirano potiskivanje ženske seksualnosti.

Isijavanje ometa svetost roditeljskog nasleđa, postavljajući pitanje da li možemo da izbegnemo cikluse nasilja i razaranja koje smo nasledili od naših predaka.

U Mrtvačkom plesu, njegovoj zbirci eseja o hororu iz 1981. godine, King imenuje tri emocije izazvane žanrom: odvratnost, užas i teror. Njih smatra najmoćnijim, jer se ne bave onim što se vidi ili čuje, već šta nam govori o našem svetu.

King se često bavi poricanjem sa natprirodnim zaokretom. Umrli, na primer, imaju tendenciju da se uzdignu iz groba kako bi istakli oštre istine o protagonistima priče.

Ne možemo poricati svoju prošlost ili pokušati da pobegnemo od nje. Stanovništvo Derija (izmišljeni grad u Mejnu, gde se odvija radnja mnogih Kingovih dela) može da pokuša da potisne tamnu istoriju grada – od eksplozije železare koja je ubila skoro 100 dece, do spaljivanja crne tačke od strane belih supremacista – ali ovo dozvoljava samo da stvorenje inače poznato kao Penivajz klovn (To) napreduje. Svakih 27 godina, on se ponovo pojavljuje da bi se hranio ovim nasiljem. Svako ko poznaje američku i svetsku istoriju, prepoznao bi iste cikluse. Kao što bi rekao Džordž Santajana: „Oni koji se ne mogu setiti prošlosti osuđeni su da je ponove.”

Ipak, King se ne baca u očaj. On može koristiti naše strahove suočavanja sa istinom kao sredstvo da nas zastraši, ali nas ne osuđuje za večnost. Nadamo se da će buduće generacije konačno moći da pobede čudovišta našeg sveta.