Alesandro Šjaroni: Predstava sazdana od emocija

Alesandro Šjaroni je italijanski umetnik čiji se radovi mogu videti na prestižnim evropskim festivalima savremene igre i teatra, u muzejima, galerijama, ali i u nekonvencionalnim prostorima, uvek u izvođenju profesionalaca različitih umetničkih disciplina. Prošle godine u septembru nagrađen je Zlatnim lavom za životno delo na venecijanskom Bijenalu igre, i to za komad Avgust, koji u okviru 17. Beogradskog festivala igre 5. aprila stiže na scenu beogradskog Ateljea 212.

Alesandro Šjaroni kreira po uzoru na Marsela Dišana, koristeći pozorišni okvir i služeći se odabranim tehnikama i iskustvima igre, cirkusa i sporta. Svakom kreacijom pokušava da otkrije opsesije, strahove i krhkosti izvedbenog čina, kroz ponavljanje prakse do granica fizičke izdržljivosti izvođača, gradeći drugačiju dimenziju vremena i empatijski odnos publike i izvođača.

Recite nam nešto o vašem Avgustu?

Avgust je predstava o potrebi da se osećate voljeno, bezuslovno, kao i o bolu. Fizička i vokalna praksa kojom se interpretatorima dozvoljava da se izraze isključivo kroz smeh, sve do gorkog kraja. Izvođači se smeju kako bi predstavili radost, euforiju, emociju, kao i patnju, ljutnju i strah. Na sceni vidimo devetoro ljudi, ali nas zapravo ima 11. Grupu čine glumci, igrači i pevači.

Ovo je komad koji vam je doneo Zlatnog lava u Veneciji. Kakvu vrstu satisfakcije nagrade donose i šta se promenilo od kada ste primili ovu nagradu?

Imao sam veliku čast da dobijem tako važnu nagradu, sa samo 42 godine. Obično se ona dodeljivala starijim koreografima, za životni opus. Ipak, verujem da nagrade ne mogu da promene život. I dalje živim po istom receptu i naporno radim, dajući oblik svojoj intuiciji i idejama.

Da li se Avgust razlikuje od vaših drugih komada?

Kad sam započeo da produciram svoje predstave, činilo mi se da je veoma hrabro stvarati dela koja predstavljaju sirove emocije, ili prenose određenu vrstu fizičke i duševne ranjivosti. Istorijski trenutak je, čiji smo danas svedoci, strašan. Rasistički i ksenofobični talas pod čijim se pritiskom guše zapadne zemlje, snažno utiče na moju umetničku viziju i moje stvaranje. Danas je moj pogled skoro bez iluzija, veoma kritičan. U komadu Avgust predstavljena je grupa koja je prisiljena da se neprestano smeje čitav sat, bez razloga. Naslov komada je počast figuri Avgusta: klovna, budale, idiota koji uvek pravi nevolje i učini sebi nažao, neretko pijanog, sa crvenim nosem, onoga kome je sve smešno. Ali Avgust takođe znači: carski, kraljevski, i ime je prvog rimskog cara. Izvođači se neprekidno smeju, ne dajući publici i sebi samima priliku da razumeju razlog. Obuzeti su misterioznom silom koja ih tera da organizuju smeh ritmično i glasno… I svako se poput deteta smeje, dok ne shvati koliko je ozbiljno povređen.

Beogradska publika imala je priliku da vidi jednu od vaših manjih produkcija, u interpretaciji Baleta Rima. Da li sarađujete s drugim kompanijama igre ili se fokusirate na sopstvenu kompaniju?

S jedne strane, nastavljam da stvaram sopstvene nezavisne produkcije, ali istovremeno sarađujem s drugim trupama. Trenutno radim za Balet lionske Opere, zatim se ponovo vraćam da kreiram za Balet Marseja, a radio sam skoro i za Kinetički kolektiv, italijansku trupu koja je takođe nastupila na vašem festivalu igre. Izlagao sam prethodnih godina u pariskom Centru Pompidu, venecijanskoj Palati Grasi i rimskom MAXXI muzeju, što je takođe rad van sopstvene trupe.

Možete li nam reći nešto o umetničkoj igri u Italiji?

Situacija je veoma složena. Savremena scena povezana je s festivalima koji rade veoma važan posao. Međutim, nadam se da će i pozorišta uskoro skupiti hrabrost da na svoje repertoare postave „rizične” produkcije i nove projekte, odnosno otvore vrata istraživačkom teatru i novim formama igre.

Kako biste pozvali publiku da pogleda vaš komad na Beogradskom festivalu igre?

Mislim da ne postoji način da se pripremimo za predstavu poput Avgusta. Možda bi najbolji način bio da nemate baš nikakva očekivanja. Ako očekujete da je to neka igra u vezi s baletom ili savremenom igrom, možete biti razočarani, a ukoliko očekujete da uživate u narativnom pozorišnom komadu, verovatno ćete izgubiti nit prave priče. Avgust je predstava u potpunosti sazdana od emocija.

Mislite li da lagani i zabavni komadi privlače više ljudi nego oni ozbiljni i složeniji?

Očigledno je da smo provodeći poslednje decenije pred televizorima toliko nazadovali, da je moguće da većina ljudi traži to isto površno iskustvo televizijskog programa čak i onda kad odluče da odu u pozorište. To je veoma tužno. Pozorište bi trebalo da bude poput galerije ili muzeja: mesto gde se otkrivaju radovi jednog ili grupe umetnika. Mesto na kome se možete nasmejati, uzbuditi, ali i uzdrmati, preispitati i uznemiriti. Jer to je ideja teatra! Znam da je Beogradski festival igre od samog početka hrabro pravio svoje odluke i selekcije, zato se radujem susretu s publikom u Beogradu.

Izvor naslovne fotografije: © Andrea Macchia